Власта се родио 1957. године у селу које се зове Топличко Кочане, на југу Србије, у близини Ниша, под живописним брдом Рујник.
У Кочану, кад се дете роди, па дођу рођаци да виде принову, ставе му неку пару уз главу, под јастук, и кажу:
– Да си купи сан.
– Да си купи брата!
– Да си купи сестрý!
А благосиљају и овако:
– Да иде у војску!
– Да је орáч!
– Да му играмо на свадбу!
Његова мајка Јаворка испевала је песму о тим данима:
„Море, мачке те изéле, мајка сам ти, дабóме.
Девет сам те мéсеци под груди носúла.
Четвртак је бијá кад си се омачúја,
баш кад је локáл од станицу поодúја.
Избањáше те у врућу, после у студéну воду,
па те дáдоше на мене.
Онó: ýста ти помодрéла!
А ја ýкај, ýкај, ýкај да те згрејем.
Тај смо ноћ ти и ја ноћовáли на сламу, ко кýчики.
Чак сутра смо легнáли у кревет.
Да ми умреш ако те лажем!
Милáнка те ýјутру úзбања.
После дођé баба Нада, на Пáвловци,
донéла благу погáчу (да будеш благ),
Деска гу омесúла, и вика:
„Дај да му тýримо нешто да чита!“
Туго, реко, немамо у кућу никакву артúшку!
И онá óтиде дом и дóнесе неку нóвину,
тýри ти уз главу: „Он је момчé, да ни ýчи писмо.“
Мени је, ето, још на рођењу било предодређено да читам, пишем и стварам.
Баба Надо, баба Надо, да те грдим или благосиљам?
И тако ми је на рођењу предодређено да се дружим са књигама. Да их читам, тумачим деци, па чак и сам да их пишем!
У родном селу и сада живим. Дане ми улепшавају унук Новак, супруга Свилка, син Иван и снаја Ивана. Мајка је у срцу. И на небу. Заједно са оцем Николом.
Кочане је учитељско село. Дало је стотину учитеља! Право чудо. А моју улицу зовем Свезнајућа: учу има свака друга кућа. Паметна је ко књига, ко свеска. Како не би кад је учитељска! Друге мâле крушкама се хвале, ил се горде кад им шљиве роде. У мојој се чуда догађају, јер уче се стално рађају. Моји учитељи Миодраг и Евица Станковић били су ми узори. Баш бих могао и ја бити уча! Тако бих испунио очев савет и остварио му жељу да има ученог сина. Тако и би.
Сада радим у основној школи „Вук Караџић“ у Дољевцу, одмах уз Кочане. Ту сам био ђак, а сада и наставник српског језика. Тек првих 40 година. Волим свој посао. А то је најважније: да волиш оно што радиш, а да радиш оно што волиш. Кочане је учитељско село. Када сам писао монографију о 140 година моје основне школе, избројах 100 и словима – сто учитеља које је дало моје Кочане.
Буди ово, оно буди… У глави ми триста жеља.
Сад одговор имам, људи: наследићу учитеља!
На септембар уча личи. Шири радост и весеље.
Он је цар у свакој причи. Зато ћу у учитеље!
Игра фудбал! Пева! Свира! Приче преде као преља.
Нема више да се бира! Већ изабрах – учитеља!
Бржи је од дигитрона. Њега воли свако дете.
Ја ћу да га скинем с трона кад завршим факултете!
Кравата му ко јагода. Кошуља од снега беља.
Шта још да се овде дода? Зато ћу за учитеља!
И још нешто важно ми је: буде дете до пензије!
Мада носе наочаре, Уче никад не остаре!
Косе су им беле, зечје, али им је срце дечје!
Послушај ме, мили свете: Буди уча, буди дете!
Некако пред сам крај каријере за катедром окитише ме двема наградама: титулом Најбољи наставник са простора бивше Југославије и Најбољи едукатор Србије. Радујем се због тога, јер својим примером млађим колегама показујем да се креативношћу, бескрајном љубављу према послу, може постићи много. Пре свега да вам буде лепо на послу. Награде су добродошле, али оне су само подстицај за даљи рад. Не очекујте да вас средина увек одушевљено прихвати док се смешкате са признањем, јер ви то нисте радили за награду, већ је то ваш начин живота у рада. Само напред! Успех се никада не опрашта…
Мој радни век броји последње дане, али ја сматрам да учитељ никада не остари. Мислим да ће тада почети неко моје друго, сребрно пролеће.
ДЕТИЊСТВО
Кад се сећам детињства, не могу да заборавим нашу сиротињу, богатство наше сиротиње. У тим босоногим данима и ја сам се трудио да поред школских обавеза помогнем у кући. Понекад сам морао и да, на пример, нешто надгледам док се кува. Једном је неког лета шпорет био у дворишту. Онај на дрва. Ја сам по договору са мајком кувао пасуљ. Она га је истребила, опрала, потопила у воду претходне вечери и пред полазак у њиву сипала у шерпу, а мој задатак је био да дежурам крај ватре.
„Кад пасýљ скине гаће, помери га са стране и ја ћу га запржим кад се врнем из поље“, рекла је мајка. После тога сам могао да се играм.
Чудите се како то пасуљ има гаће? Кување пасуља је права мала гастро „наука“, јер вам нико не може тачно рећи колико то траје. Све зависи од врсте пасуља. Најбољи је тетовац. Или врапчар. (О једној посебној врсти пасуља – конопчару, говорио ми отац. У ствари, то је пасуљ који је лопов украо у туђој њиви, па конопцем свезао и побегао!)
Наравно, ја бих у правом тренутку ставио и црног лука, јер управо он даје јелу преко потребну слаткоћу и богатство укуса.
„Зато не треба да шкртариш сас црни лук“, саветовала ме мајка. Знам и да уколико вода током кувања пасуља испари, слободно долијем нову.
У зависности од зрна пасуља зависи и дужина кувања. Након сат – сат и по времена, проверавао бих зрно да ли се раскувало. Најбољи начин за проверу је да га пробате. Уколико је зрно меко, кад му се распадне корица, то значи да је скуван, да је „скинуо гаће“. Тако беше и тог давног лета. Али, јулске непогоде зачас слете с неба. Ја сам скувао пасуљ, али сам заборавио да вратим поклопац. Дунуо је неки неваљали ветар с Јастрепца, отворило се небо и пасуљ је био запржен – кишом!
Мајка је често доносила тањир са јелом из куће код које је радила целог дана. Она није вечерала тамо, рекла би им да ће појести код куће – јер се жури… А, у ствари, наменила га је мени.
Пошто сам најчешће остајао сам у кући, отуда у мени жива и велика жеља да имам друга, да га волим као брата. Јединац сам! Туга голема.
„Не волим да берéм црéшње.
Жал ме што сам једúнче.
Онé све по две на дршку, а ја – сâм.“
ШКОЛА
У мојој улици је одувек било много деце. Док су на клупи у хладу багрема листали албум сећања баба Таска и деда Мута, на утрини, великом травнатом простору пред мојом капијом играли смо, поред фудбала, труле кобиле, клиске, камај, коске, жмурке… Најбољи другови били су ми: Гаре Таса, Бане Воцкин, Раде Душкин, Коке, Јовча Талијан, Аца и Драган Видин, Зоран Вук. Ту су биле и Цаца Дишинска, Вера Сибинова, Цоце Допкино…
Мени је подједнако или чак драже било да се дружим са књигом. И кад бих изнад села чувао краву, носио сам књигу и читао! Сигурно сам био чудан Кочанцима који би ме видели. А сећам се да сам читао наглас текстове из читанке поред плота у дворишту. Учитељ је рекао да ће прошетати селом да види шта раде ђаци, па сам желео да чује како читам. Ко зна да ли је учитељ стварно то чинио!
Цео свет се котрља за лоптом! Испред наше куће је сеоска ливада на којој су одвајкада деца играла фудбал. Кад год би се старци сећали давних дана, помињали су утрину испред Жућине куће, то јест куће мог оца Николе, заљубљеника у ову најважнију споредну ствар на свету. Неки још памте и његов надимак – Тренер. Нажалост, ја нисам био добар играч. Али сам ипак постао „чувени фудбалер“: мој школски друг Гаре Таса, надимак добио по највећем дриблеру свих времена Бразилцу Гаринчи (порт. Garrincha; птичица), у школи је био најбољи играч. Постаће касније и играч европских клубова. У школи би предриблао све и онда у налету стигао до противничког гола, али ту сам увек чекао ја. Стајао мирно, незаинтересовано, онда бих подметнуо ногу, кратко му пореметио ритам игре и лопта би побегла у аут.
„Цена је фудбалско чудо, он је пеницилин за Гарета“, хвалио ме учитељ Мија. „Његов отац је тренер“, добацивала су деца. Тај Тренер није ни слутио да ће фудбал играти и његов унук Иван и праунук Новак!
„Кад мој унýк фудбал игра, све батáлим, баш ме брига.
Да побéгне неће њива! Иде деда да навúва.
Ће рекнете: „‘Те, фали га!“ Ал’ унýк ми прва лига!
Затрчú се, па с један шут по два гола да одједанпýт!“
Мој отац је обавезно гледао утакмице ФК „Раднички“ Кочане. Говорио би: „Јаворке, копамо до четири сата, а онда идем да гледам утáкмицу.“ Није било пречег и паметнијег посла. Водио је и мене. Мени су занимљивији били гледаоци од играча. Нарочито ми биле чудне жене навијачице. Како су оне биле гласне у навијању! Нарочито Милунка Соћина. Грлата! Умела да срочи невероватне псовке у тренутку! Судија би се нашао у чуду слушајући је.
Љубав према фудбалу је бескрајна, некима и невероватна. Причају да је неки кочански дечак, Добри Барутар, волео да игра, али имао је две леве ноге и нису га примали у тим. Тада је он смислио како да се учлани: отишао оцу, искукао да закољу краву, па су узели њену бешику и направили велико пувало. Пувало ти је као лопта. Кад се добро осуши, угура се у њу цевчица зове или тутка од конопље, дува се, дува, надува се и завеже чврсто. Ех, он је тада однео ту своју лопту на ливаду и нико није могао да му забрани да игра… Опет сте зинули од чуда. Заклати краву због лопте?! Верујте, то није кочанска бајка. Истина је.
Кад сам завршио осми разред и требало је уписати средњу школу, отац се распитивао шта би било најбоље да завршим. Чак је питао и свог директора за помоћ. „Коле, нека дете изабере само, нек упише школу коју највише воли“, говорили би му најчешће. Он би се тргнуо:
„Ама, како да дете изабере само? Ево, дајте му три чоколаде и нека изабере само једну, ону коју највише воли. Али он није пробао ниједну! Како да је изабере!?“
Пошто је схватио да се техничар код њега у предузећу најмање мучи, надгледа посао, често и у хладовини, предложио је, а ја прихватио, те сам уписао машинску техничку школу у Прокупљу. Е, то је заиста чудо!
„Изéм ти техничара“, говорила је мајка, „кад не умé ни гуму на бициклу да залéпи!“ У праву је била. То није било занимање за мене. На срећу, мудра професорка српског језика Мирјана Вучковић саветовала је мајку да свог залуталог сина усмери ка књижевности!
ПРВА ЉУБАВ!
Прва, неузвраћена. Као и увек…
„Око мене друштво, скитачи, сањари.
Другујем са свима, а сâм сам, у ствари.
Лице ми се смеши и осмех се зари,
а маска је све то, ја венем, у ствари.
За те моје муке, она и не мари.
Ја јој нисам ништа ни реко, у ствари.“
Били смо чланови хора у Дољевцу. Ја седмак, она осменка. Док је наставница Христина дириговала, моје срце је ударало у ритму љубави због једне плаве косе и модрих живих очију.
„Пиониииир, пиониииир“, наглашавала је наставница млатарајући палицом кроз загушљиви ваздух распеване учионице. Ја сам лебдео изнад школе, изнад Топлице, хитао ка Јастрепцу… Враћао се изненада у стварност када би наставница оштро прекинула певање и рекла да „ово ништа не ваља, како ћемо, а ближи се приредба и такмичење хорских секција школе. Опет ће нас победити наставница из Белотинца!“
Име моје симпатије писао сам у акростиху, видео сам то у неким читанкама. Испод дуња крај плота на крају дворишта писао сам риме у свесци дебелих корица. Око мене су се шеткале кокошке и правио се важан један певац голошијан. Као да ми се ругао колико сам неспособан да признам своју љубав. Њему је лако. А има их двадесетак у разреду, пардон – у јату! Мало даље у хладовини брчкале се крмаче.
Свињо моја, канто масти, ти ми живот упропасти.
Са тобом ми лако није, стално правиш свињарије, жале ми се све комшије.
Не слушај их, мили вепре. То се они теби свете,
јер ти имаш дивну свињу. Не слушај их, ајд у тињу.
И вепар на то скочи у блато.
А ви још ишчекујете онај акростих са именом девојчице? О, изгубио сам давно ту свеску. Име мора остати тајна. Рећи ћу вам само да је сада и она просветни радник, физичар, да се срећемо понекад, а ја црвеним као и онда у страху да не открије моју тајну. Сви желе да прва љубав буде и последња, али је то само жеља. Као и у мом случају. Сада у кући свилене успомене на те ране дане делим са женом чудесно лепог имена: Свилка.
Нећете остати ускраћени за још једно име у које сам у детињству био заљубљен: Гаљинка. Рускиња. Дописивали смо се, јер је то тада било у моди. У часописима за децу објављивале су се адресе и тако смо се срели Гаља и ја.
Лепа као руске бајке, као ликови девојчица из буквара. С много нестрпљења сам очекивао поштара, имењака. Када би донео писмо, срце ми је било велико као Русија! Скидао бих пажљиво поштанске маркице и слагао у албум. Онда бих брзо читао писмо. Други пут. Пети пут! Још памтим њене фотографије: Гаља јаше коња! Ухваћена у скоку преко препреке. Невероватно!
Ко зна, можда се деси чудо па се опет сретнемо, бар на фејсбуку… Никад се не зна шта носи живот. „Кад је деда био мали, за компјутер нису знали. А сад деда стално кука да не може без фејсбука!“
ГАЉИНКА
Дошло ми писмо из Есесесера.
Пуно топлине, мада са севера.
Пише ми Гаља из Чељабинска,
тако далека, а тако блиска.
Хвала ти, Боже, што мени даде
зрнце лепоте, радост свемирску!
Наставник руског Цветковић Раде
не зна за ову нашу преписку.
Он би ми за то дао петицу,
ал’ ја о овом не причам ником.
Чувам Гаљинку као светицу
и зборим ноћу са њеном сликом.
Путују писма и разгледнице,
наше шарене папирне птице,
кроз сунце, кишу и снежне бусије
из моје Србије до њене Русије.
Живот је, кажу, чудесна ткаља,
шара нам дане како јој воља.
И мени више не пише Гаља,
и нема птица с далеких поља.
Скоро пронађох писма свезана
канапом чврстим на дну шифоњера.
О, кад бих мог’о неким чезама
да одем Гаљи до Есесесера!
Дао бих за то последњу рубљу.
Ал’ знам да стаза бива све даља.
Понекад шапнем: „Ја тебја љубљу!“
Јер још у мени трепери Гаља.
У једном интервјуу Душан Радовић каже: „У детињству све нам је гладно: и очи, и уши, и срце. Наша је дужност да хранимо ту глад!“ То је највећа и најлепша, света дужност библиотекара. Библиотека је наша друга кућа, данас тако учим своје ђаке. У детињству ја нисам имао библиотеку у селу. Ни у кући. У животу сваког клиње мајке прве песникиње! Прве сам песме чуо од ње, а онда од друге мајке, од учитељице Евице. И ако ме питате која је моја прва књига, морам признати да је то био БУКВАР! Још памтим његове корице и илустрације. Недавно сам га на изложби старих буквара угледао. Хтео сам да заплачем, да полетим, да га пригрлим… Он је био мој први поглед у свет. Најважнија књига која ми је показала пут до других књига.
Моја мајка Јаворка изучила је само четири разреда основне школе, али је рођени песник: прича са травкама, биљкама, животињкама, у дворишту, у пољу… Недавно сам пронашао свој дневник из детињства. А у њему и ово:
„Данас сам са мамом и татом садио кукуруз. Мајка је видела већ пораслу стабљику ражи. Откинула је, разгрнула листиће и – пољубила!“
Мајка је моје срце претворила одмалена у жижу. Моје песме су одсјаји те притајене лирске искре.
Јесте ли чули да је именица чудо изведена од глагола чути? Чудо је по свој прилици праиндоеверопска реч, а речи ПЦУВАЛО и ЋУТАЛО су, сасвим сам сигуран, по пореклу речи моје мајке. Она их је сковала. Ја сам их касније само употребио за своје риме. И изазвале су пажњу. Јединствене су, чудесне, звучне. Сећам се, говорила је: „Па и моје пцувало несу кучики изéли! Ако он пцује, и ја ћу.“ Или: „Неће да ћутú, ћýтало му купúла.“
Волео сам њену мудрост, духовотост, речитост. „Несам слунце да огрејем!“, говорила је кад је уморна.
Од ње сам још у детињству научио да је „једна рука и у море жедна“. Зато волим да помажем, да делим са другима радости и туге.
Та моја песникиња без написаних песама посетила је у свом животу само једно књижевно вече. И то на моје силно наговарање.
У Дољевцу, на промоцији моје књиге „Бате ће се жени“, у пуној сали у првим редовима седели су великани српске поезије: Ршумовић, Ерић, Зубац, Трифуновић, Одаловић… Ја сам дрхтећи чекао да стигне најдражи гост. Сви су је приметили на вратима. Замирисала је цветна шарена марами. Знам да су свима затреперила срца. Мајчинска љубав је једна од највећих под овом небеском капом. Нисам могао да завежем сузе.
Касније сам све то у песму ставио. А песме су моја нова велика чуда. Дођу изненада, голицају срце и оловку па морам да их запишем. Вечита је загонетка ко то шапуће стихове песниковом срцу, ко то помера оловку да запише магичне речи.
КЊИЖЕВНА ВЕЧЕРА
На своје прво књúжевно вече
мајка Јáворка иде ко жељка.
„Што ћу ти тамо“, на сина рече.
„Нити сам писац, нит читатељка.
Ћу седúм као дрвена кýкла
и слушам твоји нови стúхови,
а од рабóту данáс сам пукла:
и дом, и њива! Гле ги пликови.
Ћу се успúјем (каква сам блента)
усрéд туј твоју књúжевну вечéру,
па це обрýкаш пред рецезéнта
и сви ће људи да ми се дзверу.
Какó ми стојú овáј марáма?
Не ли ми много кецéља проста?
Ја сам сељáнка, несам Десáнка.
Моја писáљка – мотúка остра.“
Кад улéгоше у библиотéку,
аплáуз груну, онá се збуни,
па силно стисну руку отéклу
и нáсмеја се сас очи пуни.
Некада су стари мушкарци и жене били жива историја, народна енциклопедија, антологија бајки и јуначких песама, памћење племена, сећање народа. Одавало им се посебно признање и поштовање. Данас , углавном, баке и деке немају ту улогу будући да деца више учe од телевизије, окренута новим технологијама, углавном непознатим дедама и бабама.
Нико не може да замени моју баба Линку!
Лéта наврчкáла.
Челó набрчкáла.
Цвет ву искидáли.
Очи гу издáли.
Уста се скупúла.
Речи погубúла.
Песме забравúла.
Грбúну савúла.
Ноге попуштúле.
Истрчáле жиле.
Руке отанéле.
Шивке побелéле.
Леле!
Она је из заплањског села Дукат! Као дукат и сија у мојим сећањима. Долазила је у наше Кочане ретко, али су ти доласци били нешто посебно. И сад је видим: долази носећи на обрамци корпу пуну шљива или крушака. Оних сипкавих, што стискају грло. Откуд јој толика снага! Прећи четири брда, три села, две реке и једну лађу! Желела је да нас обрадује. Бринула о нашој сиротињи. Морам признати, увек је долазила са страхом да не затекне неку мучну сцену у кући. Било је дана када се моји родитељи нису слагали. То се дубоко урезало у мојој души. Много касније настала је песма „Бајка“, која говори баш о таквим данима. Ја сам је само преписао из сећања.
Кад год се свађав татко и мајка,
умúра слунце, умúра бајка.
Туга на кућу ко камен легне.
И лáставица с мали побéгне.
Детé у ћошак молúтву шапка:
„Волим и мајку, волим и татка…“
Тај ноћ не спије, у сан се трза:
Носи га река мутна и брза!
И тек му лакне кад видú бајку:
на исти јастук татка сас мајку!
Једном смо после свађе у кући мајка и ја отишли код баке и ујака. Напустили оца. Ја сам у џепу понео везену шустиклу којом смо покривали бокал за воду. Увече сам је извукао стидљиво из џепа и стискао шакама. Те ноћи нисам могао да заспим. Питао сам мајку шта ли ради наша крава Булка. У рано јутро бака Линка нас је испратила до Јужне Мораве. Не памтим шта је рекла мајци, али осећам да су то биле речи охрабрења, да ће све то проћи, да је тако у многим породицама, да се мора имати стрпљења… Свакако да сам и ја био разлог повратка кући.
Речи су чудо! Чиста магија. Праве речи доносе решење. Људи су једина жива створења на планети која имају ту моћ да комуницирају једни са другима помоћу речи, па ипак, ту моћ слабо користимо. У овој причи о баба Линки чудо се десило: њене речи су помогле! Вратили смо се. Ускоро је све било без свађа, наше сиротињско гнездо испунила је топлина и слога. И цвркут мале буцмасте в-ластавице…
О СЛОБОДНОМ ВРЕМЕНУ
Ја немам слободно време. Они који ме познају знају да је баш тако. Ја волим свој хаос на столу. Увек нешто пишем. Возим на неколико колосека. Управо сам послао књигу за Лазаревац. Штампа се у Библиотеци „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу као награда Златно Гашино перо. Она се додељује за ведар допринос детињству, за допринос књижевности за децу. Пре тога са завршио посебно издање књиге „Бате ће се жени“, са лесковачком библиотеком, са документарним фотографијама, са везеним марамицама, јер сваки читалац у књизи има дар – везену марамицу. Везле су моје ученице са бакама и мајкама. Везле су и моје пријатељице широм Србије. Тако се чува традиција. Књига има и QR код па се мже и слушати цела. Ево адресе за Ваше читаоце. https://www.nbleskovac.rs/audio-knjige/bate-ce-se-zeni/
Исти начин, са могућношћу да књигу читате и слушате, имам и са лазаревачком књигом „Село сас један падеж“. Обе књиге се читају широм затворених очију. Чућете шумове села, звуке природе, радост живљења крај потока и река, шума и ливада… А управо се надам књизи из Издавачке куће Букленд – „Петопарац Срећко“. То је мој други роман.
Други излет у прозу, а надам се да није неуспео. Ипак сам ја песник детињства за децу и вечиту децу. На столу су ми сценарија за радио-драме за децу и младе. Радио је једна од мојих великих љубави. Ово су моји игрокази које сада снимам са децом и глумцима за радио Алексинац, а надам се да ће их преузети и други. То је ретка форма на радио станицама. Зато осећам посебну радост док снимам, режирам и монтирам ове емисије. Па зар могу наћи слободно време?
У међувремену сам сељак весељак, сејем, жањем, чувам своје њиве, као сећање на дедове, на мајку и оца. Ако бих дозволио да зарасту у коров, напустио бих и успомене на њих. Матерњи језик чувам и у стиховима као амајлију на све њих. Пишем тако да не заборавим оне које волим. Написах многе на дијалекту. И још ћу! Моја поетика је баш у очувању матерњег језика, призренско-тимочки дијалекат. Књижевни језик негујмо, а матерњег се не стидимо!
ВОДЕ МОГ ДЕТИЊСТВА
Кад се већ сећамо детињства, морам признати, воде су у мом детињству биле феномени који су ме плашили. Моје Кочане се налази у загрљају трију река: Јужне Мораве, Топлице и Пусте реке. У Пустој реци сам се брчкао бојажљиво до колена док је мајка прала и сушила веш на обали. Једном је Пуста река подивљала и дошла до бедема пруге. Ми смо стајали уплашени пред овим призором. Цело поље покривено је мутном водом. Погледом сам тражио нашу башту, наше њиве: Трошевине, Ђерен, Мусине ливаде, Ситно трње… Нешто је пућкало тамо-амо на површини воде. Шта ли је то?
„Ма, људи“, објаснио нам је Добри Баја или Добри Јарац, вечити кочански шаљивџија. „То је скобаљ, дошао да пасе наш купус!“ Ми, деца, замишљали смо ту чудну сцену под водом…
Топлица је била рај за моје другаре, па су се лети купали целог дана испод млина Душка Димитријевића. Ја сам посматрао ту лепоту само када бисмо ишли да мељемо пшеницу. Млин Душка Димитријевића је познат у целом крају. Сви су поштовали овог индустријалца, јер је искористио снагу Топлице, направио малу хидроелектрану и осветлио неколико села. Струја је била бесплатна! Његова хуманост је и за данашње време заиста чудо!
А Јужна Морава ми је изазивала посебно дивљење. Док смо лађом код Чечине прелазили на путу до баба Линке и села Дукат, дрхтао сам као таласи око нас. Међутим, десило се једном да смо ишли до Малошишта по краву. Позајмили смо је од тетке да са нашом Булком у пару вуку плуг при орању. Мајка је држала краву за улар, ја сам за њима ишао носећи прутић и понекад говорио: „Ајде, ајде, Шаро.“ Али, тада сам се нашао у чуду. Сада, као седокос, кажем себи: прећи преко моста, чудна ми чуда, али онда је то заиста био подвиг. Насрећу, наишао је неки човек терајући шинска кола, па ме мајка уплашеног попела на канате, ја сам се склупчао, зажмурио и некако стигао на другу страну моста.
Ето, године се годе, а ја и даље прескачем неке мостове…
Бележим победе. Прецртавам поразе. Детињство носим у себи као највеће благо, као најчистији извор лепоте који ме брани од суровости живота и његових недаћа. Дете често оживљује у мени. Сада се у утакмици са детињством, бавим дединством. Опет сам дете уз унука Новака. Како је то лепше рекао Мошо Одаловић, мој друг са песничких ливада: „У томе и јесте песникова привилегија: потроши детињство, а све му остане у некој строфи, стиху. Код дечјег песника посебно…“ Тако је настала и ова књига, сећање на нека чуда која су обележила моје детињство. Покојни отац Никола и мајка Јаворка плашили су се да ме писаније не одвуче од студија и куће, али знам да би били поносни када би бар једну моју књигу (од њих двадесетак, можда баш ову) имали у рукама. Књиге су путокази на друмовима живота! И баба Нада, иако неписмена, знала је то! Зато јој често шаљем благослов по месецу.
