Jedne duge i oštre zime ogladne sve zveri pa i lukava teta lija. I, jednom noću, kad je kamenje pucalo od studeni, nađe siromaška zečića gde skakuće prtinom da se zagreje, pa naumi da ga prevari.
– Zima, zejo, odi da se igramo!
– I lani je bila, teto – odgovori zec.
– Zar si ti lanjski? – zapita ga ona.
– Jesam, vala, i preklanjski! – odgovori on.
„Nema, bogme, tu meni večere“ – pomisli tužno lisica i ode na drugu stranu.
