Била сам мала и нисам знала
да у мом животу постоји неко,
неко ко је ту, а опет тако далеко.
Али, живот је чудо! Таман помислите, да, то је то!
Да имате једног брата,
а онда неко позвони на врата.
Једнога дана, појави се човек у љубичастом оделу на вратима нашег стана.
Отворише се широм врата и ја угледах свога брата.
Ма, исти мој тата!
Добар дан, рече! Да ли се знамо?
Ако не, ја сам дошао да се мало боље упознамо.
То беше мој брат Илија, један прави делија.
Од тога дана наша породица постаде богатија
за још једног члана.
Мојој срећи није било краја, па рекох тати:
Тата, па ово је дивно!
Добих још једног брата неочекивано!
А, тата онако збуњен рече:
Дођите да вас загрлим,
ви сте душе моје најпрече.
Све то Бог намести, да се блиски сретну,
да знају једни за друге.
Зато Богу дугујем велике заслуге.
