U velikom gradu, u visokoj zgradi, u stanu na petom spratu, živeo je dečak Bole. Imao je sedam godina, visoko pametno čelo a iznad čela kosu koju kao da mu je tele liznulo. Imao je svoju sobu, u sobi krevet, policu sa knjigama i puno – puno igračaka.
Jednog jutra, bila je subota, Bole se probudio ranije nego obično. Mama i tata su još spavali. Otvorio je oči i tik pored sebe, na jastuku, ugledao je pauka. Crnog, opasnog. Bole je vrisnuo, skotrljao se sa kreveta i pojurio u drugu sobu. Zabio se tati ispod pazuha.
– Pauk! Na mom jastuku je pauk!
Tada je požurio u sobu. U ruci je držao savijene novine – njime će pauka… Međutim od pauka nije bilo ni traga. Pogledao je ispod jastuka, zadigao jorgan, zavirio ispod kreveta i iza police – ništa.
– Tu je on, nije otišao, zavukao se u jastuk! – plakao je Bole i nikako da se smiri.
Popodne se na vratima stana neočekivano pojavila baka. Doputovala je sa obližnjeg sela. Pružila je ruku tati, poljubila mamu a izljubila Boleta. Otpakovala je veliki zavežljaj koji je donela sa sobom, i Bole je ugledao džinovski beli jastuk, samo u uglu plavim koncem su bila izvezena dva slova: B.J.
– Na ovaj jastuk ne sme ni jedan pauk da dođe – rekla je strogo. – Ovaj jastuk noću čuva decu od svakog zla i opasnosti – dodala je. Bole je znao da je sve tako, kako baka kaže.
Novi jastuk je bio neobično velik, kao neka manja perina, bio je mek i mirisao na kamilicu. Kada je uveče legao, Boletu je iz njega virio samo nos. Jastuk je sada ličio na belog leptira, koji će na krilima odneti Boleta u najlepše dečje snove. Ličio je na otvorenu veliku knjigu, iz koje će Bole iščitati mnogo očaravajućih priča.
Baka je poljubila unuka u čelo i ugasila svetlo.
– Laku noć, sine.
Bole je ostao sam u mračnoj sobi. Za trenutak je vladala tišina a onda se negde iz jastuka, začuo čudnovat glas.
– Dobro veče, Bole. Kako ti prija novi jastuk?
– Ko si ti? – prošaputao je Bole.
– Zovem se Jastučko. Ja sam duša bakinog jastuka. Znaš svaki jastuk ima dušu, a bakini imaju najveću. Ako želiš, svako veče ću ti pričati stare priče za laku noć.
Bole je tada ugledao kako iz ugla jastuka izlazi sićušno, nežno, snežnobelo biće i kako se smešta na njegovom ramenu, lagano poput paperja. Bole se nasmešio, zatvorio oči i rekao:
– Želim, počni.
I – Jastučko je počeo, šapatom, jedva čujno, Boletu na uvce, i pričao je, pričao, i nije prestao ni kad je Bole već zaspao, jer je njegov osmeh govorio, da i u snu sluša.
