Zbog vrednosti na kojima se zasniva i izuzetnih rezultata škola je dobila UNESCO nagradu za školski program 21. veka.
Ova škola je privukla veliku pažnju nakon što je kao pozitivan primer spomenuta u knjigama Zvonki cedar ruski. Upravo u tim knjigama žena zvana Anastazija daje drevna znanja o svim životnim i svetskim pitanjima, a među kojima se ističe važnost razumevanja ljudskog bića.
Podstaknut činjenicom da deca u školama većinu vremena provedu u pasivnom stanju zbog učenja koje se odvija isključivo kroz reči, akademik Mikhail Petrovič Ščetinjin je pokrenuo novi model edukacije gde vlada živa misao pre svega poštujući prirodu deteta.
Za razliku od klasičnih škola u kojima se deca zatrpavaju informacijama i pripremaju za društvene uloge, u ovoj školi deca žive u trenutku i uče kako da koriste informacije za poboljšanje kvaliteta života, a sve to u smislu celog Svemira.
Škola se nalazi u prirodi, okružena šumom i potocima, zajedno sa sportskim terenom i pozornicom za vežbanje raznih veština i pripremu javnih nastupa. Razvoj deteta gleda se kao spoj edukativnog, duhovnog i telesnog aspekta. Stoga su muzika, umetnost, sport i priroda jednako važni kao i matematika, fizika, hemija i druga područja.
Ovde je svako dete dobrodošlo, a upravnik Ščetinjin objašnjava zašto ne testiraju koeficijent inteligencije: „Sva deca su obdarena genijalnošću, talentom i kreativnošću. Ako je srce deteta otvoreno, ono je genije. Ako otvoriš njegovo srce, makneš komplekse, napetost i strah, videćeš da genijalnost već pronalazi svoj put.“
U ovoj školi nema podele po starosti niti klasične razlike između učitelja i učenika. Za istim stolom se mogu sresti i mlađa i starija deca s istim ciljem – steći znanje o određenoj temi. Podstaknuti da traže sve odgovore koji ih zanimaju učenici gube strah od postavljanja pitanja i razvijajući vlastito mišljenje dolaze do znanja koje nije poznato ni odraslima. To je najveće postignuće obrazovanja. Nekoliko dana se bave gradivom samo iz jednog predmeta što pojašnjava devojčica začuđujuće zrelim razmišljanjem: „U klasičnoj školi naučiš odlomak napamet… podigneš ruku, ponoviš i dobiješ peticu. Ali koji je smisao? Zaboravićeš to u roku 2 dana! Ovde ne učimo stvari napamet. Povezujemo sve informacije u celinu. Dobijemo pregled nad nekim predmetom i onda zaronimo u samu srž.“
Znanje ne teče nužno od starijih prema mlađima nego od onih koji nešto znaju prema onima koji to još ne znaju. O tome s oduševljenjem govori stažista iz Češke kojem je 11-godišnji dečak objasnio gradivo iz biologije koje nije mogao da savlada na visokoj školi: „Pokazao mi je knjigu na češkom jeziku i odgovorio na moja pitanja. Video sam sjaj u njegovim očima, hteo je da to shvatim, u tom trenutku sam shvatio kako se odvija deoba ćelija. Taj dečak je uspeo ono što profesor na visokoj školi nije uspeo.“
Učenici sami biraju aktivnosti u kojima će učestvovati i prema njihovim željama se razvijaju novi kursevi, a uz to obavljaju i administrativne i organizacione poslove. U ovakvom okruženju kućne poslove s radošću obavljaju čak i ona deca koja to nisu volela da rade kod kuće, a nije retkost da se devojčice uhvate i težih poslova jer ono što ne znaju da urade pokažu im oni koji znaju. Takva misaona i fizička aktivnost budi uspavane nervne ćelije što često razbukti kreativnost za koju ni dete niti roditelji nisu znali da postoji.
Ovakvim celovitim obrazovanjem dobija se holistički doživljaj i svako može dati predloge za poboljšanja čime se jača zajedništvo i spoznaja da su deo svega što postoji. U tome pomaže odnos prema prirodi koji je, osim kroz rad u poljoprivredi i aktivnosti poput jutarnjeg kupanja u reci, vidljiv i u živopisno oslikanim zidovima škole. Iako mnoga deca ranije nisu imala dodira s prirodom, s vremenom kroz spoznaju o svim živim bićima shvataju da su deo celine i prisećaju se smisla života.
Pravila boravka nisu stroga pa neki dolaze i po par puta pre nego što odluče da ostanu. Čak i kod dece koja su u klasičnoj školi bila nemarna ili agresivna ovde se ubrzo vidi neverovatan napredak. Umesto prijemnog ispita dete u probnom boravku samo odlučuje da li želi da bude učenik ove škole nakon čega nastavničko veće donosi odluku. Prilagođavanje novog učenika se odvija svojim tokom pa, iako nekima u početku nedostaje porodica i teško im pada samostalno razmišljanje, jednom kad se njihove sposobnosti počnu razvijati postaju potpuno odgovorni za svoje postupke i vlastiti život.
Svaki učenik napreduje vlastitim tempom s naglaskom na unutrašnji rast i međusobno pomaganje što rezultira time da savladaju gradivo više razreda u jednoj godini. Dodatni impuls obrazovanju daju stručni savetnici koji posećuju školu, a postoji saradnja i s fakultetima te istraživačkim i poslovnim centrima u kojima učenici kasnije nastave svoj rad dok neki nastave školovanje čak i na 2-3 fakulteta istovremeno.
Škola u početku nije dobijala državni novac, no, zbog doprinosa očuvanju ruske tradicije i kulture danas je finansirana iz saveznog budžeta i nudi besplatno školovanje.
Osnivač i upravnik Ščetinjin ističe da je danas nužno preispitati stav prema deci jer ih ne smemo ograničavati društvenim okvirima: „Trebali bismo prestati da gledamo obrazovni sistem kao tržište gde kupujemo ono što to tržište može da proda – to je grozno! Tržište obrazovnih usluga, to je jednostavno užasno.
Deca su vrhovna bića i moramo da radimo s njima. Trebamo da slušamo decu jer Bog nam govori kroz njih. Dete nam je došlo da pomogne, a ne da ispunjava zahteve koje hirovito tražimo da zadovoljava.“
Uspeh ove škole pokazuje kako je čoveka potrebno podsetiti da sam kreira vlastitu sudbinu i sudbinu svih ostalih nakon čega se prirodno oslobađa potencijal koji stvara divnu sinergiju na opštu dobrobit.
Proces obrazovanja bi trebao da bude lišen svih prepreka na tom putu. Uz svesnost o smislu života prisećamo se lepote življenja na Zemlji, a viziju o tome šta bi takav pristup doneo svetu divno je iskazala jedna polaznica: „Ova škola je početak budućnosti čovečanstva… ovakve škole će biti i u drugim zemljama. Možete li zamisliti kakav će jak i trajan mir onda biti?“
Autor: Nikolina Tomašković
IZVOR
VIDEO