Prvog dana u školi učitelj je odredio gde ćemo da sedimo. U svakoj klupi sedeli su po jedan dečak i jedna devojčica. Svi smo se u početku zbog toga stidljivo ustezali. Ali ubrzo smo se privikli na društvo devojčica i one na nas.
Do mene je sedela bucmasta devojčica Milica. Odmah smo se sprijateljili. Ja sam joj se pohvalio svojim školskim priborom ali je ona imala mnogo lepših stvari. Najviše mi se svidela njena oštraljka za olovke. Kad je videla koliko mi se dopada, ona mi je poklonila.
Nekoliko dana kasnije u školskom dvorištu sretoh svog suseda Momu. On je imao običaj da kaže da „već pet godina dere školsku klupu“. A to je značilo da je iskusan đak. Njegovo iskustvo sastojalo se najviše u batinama koje je dobijao za svoje nestašluke. Zato je i mene upitao:
– No, kako je u školi? Bije li te učitelj?!
– Naš učitelj je dobar i ne bije đake! – uzeh u odbranu svog učitelja, koga sam zavoleo od prvog dana.
– Ko sedi s tobom?
– Eno, ona devojčica što preskače konopac – odgovorih i pokazah Milicu.
– Sediš s njom? Oho! Znači, to je tvoja cura!
– Ama nije! – porumeneh od stida. – Učitelj nas je tako razmestio. Sedimo zajedno – dečaci i devojčice.
– Znam, znam! – nastavi Momo da me zadirkuje. – Vidim ja kako te ona krišom gleda. Ima nešto između vas dvoje!
Pobunih se zbog toga, ali on kao da me nije čuo.
– Hajde , zdravo! I pozdravi svoju devojku! – dobaci mi na polasku.
Do kraja časova nisam ni reči progovorio s Milicom. Neraspoloženje me nije ostavilo ni kad sam stigao kući.
Momo je živeo u neposrednoj blizini moje kuće, pa smo se često viđali. Počeo sam da izbegavam susrete s njim, jer nije propuštao ni jednu priliku a da me ne zadirkuje.
Sve više sam mrzeo Milicu, kao da je ona kriva za tu moju nepriliku. Nisam je smeo ni da pogledam u oči. Ona je primetila da nešto nije u redu i tražila objašnjenje:
– Jesi li ljut na mene? Šta sam te uvredila?
Nisam znao šta da kažem.
Meseci su prolazili, a naši odnosi se nisu popravljali. Momo je bio neumoran u šalama. Pitao sam se postoji li spas od te napasti?
Poslednjeg dana školske godine Milica priđe učitelju i reče:
– Moj tata je dobio premeštaj. Sutra se selimo iz ovog grada, pa hoću da se pozdravim.
Učitelj je pomilovao po kosi:
– Milice, pred tobom je dug život, ali nemoj da nas zaboraviš.
– Neću, sigurno nikad neću! – gotovo plačnim glasom reče devojčica i pozdravi se sa učiteljom. Zatim se pozdravljala sa drugaricama i drugovima. Svima je pružala ruku, a sa svojim najboljim drugaricama se poljubila. Kad je došla do mene, stala je. Dvoumila se da li da mi pruži ruku. Ja sam zbunjeno gledao preda se i gužvao parče papira.
Milica se polako udalji. Tek kad je izašla iz učionice, poželeo sam da se s njom toplo pozdravim. I da je zamolim za oproštaj što sam se cele godine durio, iako smo imali mnogo šta da pričamo i da pomognemo jedno drugom.
