Весна Станимировић је рођена у Сремској Митровици, највећем граду у Срему и једном од најстаријих градова у Војводини и у Србији. Смештен на левој обали реке Саве, град осликава далеку прошлост досежући до првих почетака људског живота у региону Срема.
Кроз десет година професионалног рада у „Стоногици“, Весна Станимировић је добитниг многих признања… Добитник је Светосавске повеље на републичком нивоу за изузетан допринос ширења свести о дечијем стваралаштву на националном и међународном нивоу, добитник је признања на међународном фестивалу стваралаштва за децу „Стихувалки“, Скопље, као и бројних диплома за менторство над дечијим ликовним и литерарним стваралашатвом.
Весна је координатор регионалних и међународних пројеката са тематиком заштите животне средине „За чистије и зеленије школе у Војводини“ и „Еко школе“, те је реализујући активности из поменуте области заслужна за дипломе и награде које је вртић освојио, али и за добијање статуса еколошког вртића. Аутор је и коаутор прве књиге бројалица у свету „Стоногица, бројалица; деца маштају, деца стварају“, по којој су снимљене музичке минијатуре у извођењу Ане Врбашки и Марка Дињашког. Музичке емисије можете погледати на РТВ1, Нови Сад, али и на јутјубу путем овог линка https://www.youtube.com/watch?v=7czg3DGxWiY&list=PL96bb4eUlNhi5XO_geK7UOk30QLNx8kDH
(линк за листу од 18 бројалица).
Весна Станимировић нађе времена и да пише песме и приче за децу, а највише воли да их деци баш она рецитује и прича. Такође је организатор великог броја хуманитарних акција и добитник признања за филантропију.
О овим активностима не жели пуно да прича јер сматра да треба помагати и даровати у тишини и без очекивања да је неко за то хвали. Како каже, срећа је у давању и као таква, сасвим је довољна.
O ВРТИЋУ „СТОНОГИЦА“
„Не тако давно, 2011. године, измаштан је вртић „Стоногица“. Вртић је добио име десет година пре него што је рођен, сасвим случајно, у једном сну. Од тада, као она која га је сањала, па све до његовог рођења и данас, са истим усхићењем сањам још увек. Када „створите“ посао, њиме водите, организујете, руководите, онда за вас кажу да сте директор. Ја волим да кажем да сам васпитачица, која помаже деци да додирну звезде. Далек је пут до звезда, траје дуго, а није увек лаган. Е, ту наступам ја – држим џиновске мердевине за свако дете и до сваке звезде. Васпитачице, заправо то раде. Многи мисле како оне бришу мокре носиће, мењају мокре пелене и суше мокре образе. И то, али, онако успут. Главна мисија сваке васпитачице управо је држање медревина.
Сада, када сам вам открила тајну, морам вам признати да тај посао није увек лак. Некада нас заболе руке, некада нам се тресе тло под ногама, некада срце хоће да нам искочи….. Али, очи – очи нам увек сијају!
Никада нисам рекла: „Идем на посао.“, или: „Сутра радим.“… То тако неискрено звучи. Ја живим у вртићу и увек долазим у њега да растем, уживам, да се смејем, да стварам. А то није рад. Држањем мердевина се бавим око петнаест година. Кроз „Стоногицу“ је корачало на стотине ножица. Неке од њих сада већ носе број и 38, 39 или 40.
О ПРОФЕСИЈИ ВАСПИТАЧА
„Професија васпитача је најлепша професија на свету. Данас је, нажалост, мало маргинализована и не види се њена права и суштинска вредност. Као и директор Предшколске установе „Стоногица“, могу причати и из угла онога што није приказано, што се не манифестује очигледно, а што у Србији не иде лако.
Тежак је и трновит пут био од првог папира, документа, верификације, па до овога што је „Стоногица“ данас. Маштање је лако, али спровести га у дело, заиста је била веома озбиљна мисија. Кажу деца да је довољно да нешто јако желиш и то ће ти се остварити. Водила сам се тим, али, у поверењу, тачно је само до пола. Друга половина је она кроз коју вам се деси да много пута пожелите да одустанете, она кроз коју немате подршку ни мотивацију, она кроз коју вас немо терају да престанете да желите. Али, како некоме држати мердевине, ако сами лако одустајете. То је било недопустиво! И тако, након тешког пута, почели су да ничу најлепши пупољци на ливадској стази. Труд се увек исплати!
Са колегама са факултета – активност са децом из вртића на тему пут око света. Весна као кинескиња, прва са леве стране
Данашње околности у којима васпитач реализује своју делатност, делатност васпитно-образовног рада, много су теже него раније. Или, много су другачије него раније. У ближој или даљој прошлости, родитељи и васпитачи су имали исти циљ: васпитање и образовање детета по свим прихватљивим нормама. Васпитачи и родитељи су били савезници у том циљу, сарађивали су и једни друге подржавали. Данас, нисам сигурна да је тако. Нешто се у међувремену догодило. И нисам сигурна да ми се то допада. Често се правдмо фразом: „То је време у ком живимо. Морамо ићи у корак са њим!“ Са друге стране гледишта, васпитач је васпитач, био он то пре тридесет година или данас. Исто је, јер је љубав према деци и према професији иста. Она се није мењала! Никада! Е, то су лепе стране нашег посла. Љубав као покретач, окружени смо љубављу, радимо због љубави, стварамо због љубави!“
О ДЕТИЊСТВУ
„Сећам се свог детињства. Највише памтим рани вртићки период. Била сам много заљубљена и свакодневно сам маштала о томе да постанем васпитачица. Највише ме радовало питање: „Шта ћеш бити када порастеш?“ Не знам да ли сам одрасла, али жеља ми се испунила.
Имала сам још једну жељу – да постанем певачица. Добро је што ми се она није испунила, јер не певам лепо. Сећам се игре на улици. Сећам се да је улица била пуна деце. Старији су учили млађе да возе рошуле или бицикл, да се пењу на дрво, да краду трешње. Нисмо одлазили кући на здрав ручак или на воћне салате. Знао се ред. Измислиле су га маме: сваки дан једна мама је била задужена за сендвиче за сву децу, док би деца сама воћне салате јела са грана тек убраних плодова. Није се плакало због разбијених колена. Није се тужакало, нису се родитељи мешали у дечије свађе, нису решавали несугласице. Комшијама се културно јавимо, чак и онима којих смо се плашили. Нисмо били неваспитани, иако смо кришом звонили на нечија врата, па бежали. Нисмо били лопови, иако смо крали трешње, јабуке или шљиве. Нисмо плакали, иако смо често били престрављени игром жмурке по мраку.
Касније, попуњавали смо споменаре, тренирали разне спортове у школама кроз секције. О првим љубавима наглас се причало. Сигурна сам да би деца данас уживала на исти начин, али им не дају родитељи. Ако се, јадни и скупе на улици, отворе се у истом маху три прозора са којих их одрасли терају да склоне. Да се склоне, јер сметају, јер су бучни…. Уместо да једна мама викне: „Ја данас правим сендвиче за сву децу! Тужно.“
О ПРВОЈ ЉУБАВИ
„Ја сам била заљубљена у вртићу. Та љубав је трајала до средње школе, али није остала љубав мог живота. Сећам се, долазила сам у вртић после Њега. Одмах бих погледала испод клупе да ли му је обућа ту. Знала сам сваку његову чизму, патику или ципелу. И леву и десну. Ако су испод клупе, био би то разлог за срећу, пак, ако нису, тај дан би пропао и пре уласка у собу. Дечија посла.
Сећам се игре ластишем, „Школице“, „Између две ватре“, „Планова“, „Жмурке“, вожње рошула док се сва четири точка не излижу и док не постану три броја мање.
Сећам се одлажења у школу пешке, чак и ако је хладна зима.
Сећам се мокрих ногу, рукавица и панталона. Мокрих до голе коже.
Сећам се грејања тих хладних ногу и руку уз Смедеревац, а затим и неспавања, јер сва кожа пецка и трне.
Сећам се пецања на оближњој бари.
Али, не сећам се да су се родитељи играли са нама, да смо били прехлађени два пута месечно, да смо се такмичили у томе ко је имао боље или скупље.
Сећам се читања лектире, часова домаћинства, сецирања жаба, кифли за ужину у трошној будици. Да, и нико није био алергичан.
„Маца Папучарка“ била ми је омиљена прича, „Опстанак“ омиљена емисија, док сам слушала „Музички тобоган“ и Мињу Суботу.“
О КУЋНИМ ЉУБИМЦИМА
„Као деца имали смо кућне љубимце. Имала сам седам мачкова. Сви су се звали Марко. Једног дана последњи Марко се омацио. Али је и даље остао Марко. Никоме нису сметале длаке или када Маркови улове миша, па га донесу на кућни праг. Нисам била девојчица-дамица. Више су ми се свиђале дечачке игре. И дечачки несташлуци.
Иако данас (у поверењу) не смем да приђем жаби, а није ми пријатно да је видим ни на слици, као дете сам их ловила и плашила старијег брата. Мишеви? О њима никада нисам имала лепо мишљење.
У поодмаклим тинејџерским данима, један страшан миш, удаљен три метра од мене, стајао је укопан и опасно ме гледао. Нисам знала шта тачно мисли и које су му намере, али његов поглед памтим и данас. Имао је страшне зубе, огромне уши и очи црвене попут жара. Реп као стрела, савијен према глави. Као да му није било довољно што ме тако гледа, него је и стрелу уперио ка мени. Заузела сам ниски старт (у мислима) и приправно чекала његов следећи корак. После пар секунди (тада је то трајало пар сати) одапео је стрелу и кренуо трком у мом правцу. Е, тада сам схватила да жели да ми се увуче у ногавице и ко зна коју борбу да води. Врисак је био моја једина самоодбрана! Није то био обичан врисак. Био је то врисак са скоком на сто у делићу секунде. И? Миш је прекинут у својој мисији на пола пута. Само се зауставио и заледио. Стрела опуштена. Кажу да сам га онесвестила вриском, а онда га изнели на сигурно. Не знам да ли га је Марко сутрадан убацио мами у кломпу или је то био неки други страшни миш. И данас немам лепо мишљење о мишевима. Тако можемо културно да се изразимо ако се нечега много бојимо. И даље вриштим за онесвешћивање, чим угледам миша. Сваки пут се изненадим новим и јачим вриском. Могла бих у Гинисову књигу рекорда. Ако будете имали проблема са мишевима, радо ћу вам вриштати.“
О ТИНЕЈЏЕРСКИМ ДАНИМА
И касније, у тинејџерским данима, окупљали смо се на обали реке Саве. Дружили смо се и певали. Ако је неко знао да свира гитару, био би омиљен у друштву. Волела сам позориште. Волим га и данас.
Волела сам вожњу чамцем, од једне до друге обале.
Волела сам сакупљање биљака за хербаријум. И данас то радим. Није се много тога променило. Осим, што су „Мацу Папучарку“ употпунили руски књижевници.
Одувек сам волела животиње. Једног дана сам се враћала из шуме. Била сам са дедом. На путу према кући, утабаном земљом и прашином, лежала је повређена рода. Поломљеног крила, није могла да се помери са сунца. Изгледала је веома исцрпљено. Узела сам је у наручје и носила неколико километара до куће. Позвала сам тату у помоћ, а он ветеринара. Оградили смо мали простор у нашем дворишту, како се Рода не би пуно шетала. Ветеринар јој је средио крило и преписао лекове. Ја сам спретно ловила жабе. Рода нам је била дворишни љубимац око месец дана, све док није потпуно оздравила. У то време била сам веома популарна. Сви су долазили да виде Роду.
О ПРИРОДИ
Волела сам природу, волим је и данас. Сећам се татиних речи: „Ако заиста волиш своју домовину, никада нећеш бацити папирић ван канте!“ Моје генерације расле су у природи. Све што нам је било потребно, природа нам је дала. Данас су се деца мало одаљила од природе и природе од њих. Трудим се да поново приближим једне другима.
Захваљујући нашим активностима, носиоци смо Зелене заставе и један смо од еколошких вртића.
У „Стоногици“ рециклирамо, компостирамо, сејемо и садимо, заливамо. Имамо Хотел за инсекте за зимске дане. Имамо десет кућица за птице станарице и десет хранилица. Правимо им храну и бринемо о њима током зиме.
Постављамо канте за смеће тамо где их нема довољно. Цртамо еколошке поруке и постављамо их у парковима. Водимо рачуна о животној средини, ширимо свест о значају њеног очувања. У непосредној близини вртића налази се бара.
Она је природно станиште бројних биљних и животињских врста. Чистимо и уређујемо њене обале. Веома је важно бринути се о средини у којој живимо. Ако ми дамо природи тако што је нећемо загађивати, она ће бити захвална и дати нам много више.
Као мала стално сам била нечим заокупљена и запослена. Увек сам имала осећај да један дан кратко траје и да се веома брзо смрачи. Никада ми није било досадно. Ни то се није променило. Још увек имам осећај да дан кратко траје, да у њега не стаје све оно што сам испланирала, па тако и немам пуно слободног времена. Уколико се појави сат или два, испуним их читањем или писањем прича за децу. Ако будете желели, поклонићу вам неку.
Да имам више слободног времена провела бих га на реци Сави. Возила бих се чамцем, опет, од једне до друге обале. Радила бих то сваки дан. А у чамцу још свашта може да се ради. У њему могу да се читају књиге, да се двогледом посматрају обале и то они делови до којих не може да се дође другим путем него само реком. Можеш да машташ, да попијеш омиљену кафу, да разговараш са пријатељима. Можеш да пецаш из чамца, под условом да уловљену рибу вратиш. Е, све бих то радила да имам више слободног времена. Свакако, не жалим, јер време у којем сам заузета проводим на најбољи могући начин: растући са децом, стварајући за њих и уз њих.
Ja sam jednostavno Весна Станимировић, васпитачица која спретно држи мердевине да би се дохватиле звезде.
