Noćas mi bila zubić vila.

Dadoh joj ime Zvončica

jer uzela moj zub je

i ostavila nekol’ko novčića.

Nekad se pitam da’l ona postoji

i gde to svoje novčiće broji.

Kako uopšte ona dođe

i baš neopaženo nekako prođe.

Samo nam poljubac na obraz stavi

i brzo odnese zubić naš mali.

Nekad donese lutku malenu

nekom čokoladu il’ loptu šarenu.

Obično ona nas nečim daruje

i zato pitam se gde ona caruje.

Da upoznam to drago biće

koje misli na naše zubiće.