Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га поделе – и овај му га купи.
Кад дође време да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му половину од њега да, па не знајући како би урадио или да му од њега ништа не да а да поштен остане, пође своме куму да се светује.
Кум му рече: „Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сутрадан дође ујутро, да га с тобом подели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво обеси о прозору да виси.“
Сељанин се обрадује, како ће цело њему остати, и учини онако како га је кум световао.
Кад сељанин прасца закоље и обеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му: „Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца!“
„Тако, тако, куме, вазда говори“, рече му кум.
А он му опет рече: „Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама.“
А кум опет: „Тако, тако, само, куме, вазда говори.“
„Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли!“, рече опет сељак.
А кум једнако: „Тако, тако, куме“, те ортацима не допадне ниједноме ни део.
