Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође увече, пошто људи поспу, те се увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те падне насред куће где је спавао човек са женом и с децом. Кад овај бубне са сланином међу њих, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: „Ко је то?“
А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“
А човек повиче: „Па шта ћеш овде, анате те мате било?“
А крадљивац одговори: „Ћути, ево сам ти донио једну сланину.“
А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди бестрага, анате мате и тебе и твоје сланине!“
А крадљивац онда рече: „Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем.“
Човек му драговољно придигне сланину само да му ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју. Кад ујутру сване, онда човек види да је ђаволу придигао своју сланину.
