Celo popodne padala je kiša. Sedmogodišnja devojčica je sedela uz prozor, razočarana što ne može pred kuću da se poigra. Željno je gledala kroz prozor u oblake i kišu, koja kao da nije nameravala da prestane.
Ušao je stariji brat, pa kad je spazio neveselo lice svoje sestrice, poče je zadirkivati:
„Hajde, pomoli se Bogu – on je svakako dovoljno moćan da zaustavi kišu!“
Devojčica je ćutala. I dalje je uporno gledala kroz prozor.
„Ti uvek pričaš da Bog sluša naše želje i molitve“ – nastavi brat. „Pa zašto mu se onda ne polomiš da ti usliši želju.“
Spokojno mu odgovori sestrica:
„Da, tačno. Bog uvek sluša naše želje i molitve.“
„Aha!“ – povika brat. „Tvoj Bog, dakle, nije uslišio tvoju molitvu! Možda je nije ni čuo?! Ili možda nije tako jak i moćan da rastera oblake?!
A vera sedmogodišnje devojčice ostade neuzdrmana. Ona reče:
„Bog me je čuo, ali je rekao da je drugim ljudima potrebnija kiša, nego meni igra. Ja mogu da čekam.“
