Poljski vrabac je stajao na drvetu kraj svoga gnezda. U gnezdu su bili gladni vrapčić.. Otvarali su kljunčiće i vikali: „Daj meni! Daj malo meni“!
A on im je stavljao u kljun po parče slatke hrane. Bili su još mali, goluždravi. Trebalo je još da rastu pa da dobiju perje.
Taman vrabac htede da odleti da donese još hrane, kad ugleda ispod drveta žućkastog lukavog lisca.
– Ej, vrapče! – povika lisac.
– Sad ću da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrapčiće!
– O, lišce, molim te, nemoj! Ja ću tebi dobaviti hleba, mesa i kolača, koliko voliš! – reče uplašeni vrabac.
Lisac pristade. Vrabac mu onda reče:
– Pođi za mnom, sakrij se i čekaj kraj ovog puta.
U tom naiđoše putem dve seljanke – majka i ćerka. Nosile su u korpama ručak radnicima. Odjednom vrabac pade na put ispred njih i poče da se pretvara kao da mu je krilo slomljeno.
– Pazi, majko, pa to je mali vrabac! On je ranjen, hajde da mu pomognemo! – povika devojčica.
Spustiše korpe i pođoše za vrapcem. Za to vreme lisac priđe korpama i dobro se najede mesa, hleba i kolača .
Sutradan, evo opet lisca. Stao je ispod vrapčevog gnezda i počeo da preti:
– Čuj, vrapče, sad ću da ti oborim gnezdo i da pojedem tebe i tvoje vrapce!
– Pusti me, lišče, molim te, a ja ću tebi nabaviti dobrog vina – reče vrabac.
Lisac pristade.
Onda vrabac polete do druma kud su prolazili ljudi i na kolima vozili burad sa vinom. Slete jednom vozaču na kapu, pa mu kljucnu uvo. Ovaj se naljuti, potegne sekirom na vrapca, promaši ga i raseče bure. Proli se vino, a lisac dotrča i dobro se napije.
Ali, sutradan, opet dođe lisac ispod vrapčevog gnezda:
– Hej, vrapče, hoću da se smejem. Ako ne učiniš da se mnogo smejem, gotovi ste ti i tvoji vrapčići!
Vrabac nije imao kud, nego povede lisca u selo kod jedne staje. Tu je sedela seljanka i muzla kravu. Vrabac slete na kravu i poče kljunom da je golica. Krava zamahnu repom pa umesto vrapca, udari seljanku. Seljanka se preturi sa stolice i prosu mleko. To uplaši jednu mačku, ona jurnu da beži. Na mačku zalaja pas i pojuri je, a to uplaši i druge životinje: poleteše kokoši, guske zagakaše, konji zanjištaše, krave zamukaše. Diže se velika graja. Nastade jurnjava po dvorištu, a lisac se za to vreme smejao, smejao do mile volje.
Ali, sutradan, opet dođe lisac ispod vrapčevog gnezda:
– Čuj, vrapče, hoću sad da me uplašiš ili ću oboriti drvo i pojesti i tebe i vrapčiće.
Vrabac mu reče:
– Lišče, stavi maramu na oči i pođi za mnom!
Polako, polako, doveo je lisca do jedne šume gde su bili lovci sa psima.
– Otvori sad oči, lišče! – povika vrabac.
kad je lisac pogledao, a ono ljuti psi jurnuše na njega. Lovci zapucaše.
Lisac se toliko uplaši, da je pojurio što je mogao brže. Ne, zna se šta je posle bilo, ali vrabac ga više nije video.