Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, besan nasilnik željan jagnjećeg mesa.
– Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. – Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost!
– Gospodine vuče, – odgovori jagnje smireno – nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li?
– Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! – urliknu nasilnik. – A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio!
– Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, – odgovori jagnje.
– Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! – grmeo je dalje vuk.
– Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata!
– Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! – uporno je vikao vuk. – Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! – pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo…
Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:
Laž kao istinu nasilnik ima,-
krivdom se služi, vara u svemu,
slabije gazi, hrani se njima,
al kraj će doći, jednom i njemu!
