Тамни облак небом кружи,
хоће с неким да се дружи,
али са њим нико неће –
баш је данас лоше среће.
Његово је друштво хтео
свако, док је био бео,
а сад кад је тмуран, сив,
целом свету он је крив.
Сви му кажу да је ружан,
а не виде да је тужан.
Постао је још и љут
јер то није први пут.
У инат је сео, плаче,
све тужније и све јаче.
Што да осећања крије;
киша лије, лије, лије…
Од севера, па до југа,
није наш’о правог друга.
Усамљен и сада шета –
каква штета, каква штета.
