Na prvi dan školske godine, nastavnica Tompson je svojim učenicima petog razreda ispričala laž. Poput mnogih nastavnica i učitelja, rekla je deci da ih sve podjednako voli. Što nije bila istina, jer je zguren u klupi, u prvom redu sedeo maleni dečak Tedi.
Nastavnica Tompson je posmatrala Tedija prošle godine i primetila da se retko igrao sa ostalom decom, da mu je odeća uvek bila neuredna, i bilo je očigledno da se nije redovno kupao. A često je bio i vrlo neugodan.
Došlo je do toga da je nastavnica Tompson posebno uživala dok je crvenom hemijskom švrljala po njegovim radovima i za kraj mu davala jedinicu.
U školi u kojoj je nastavnica Tompson predavala, svaki učenik je imao svoj dosije sa izveštajima nastavnika. Svaki nastavnik je morao da pročita izveštaje iz prethodnih godina drugih nastavnika, pre nego što iznese svoje mišljenje o učeniku.
Tedijev izveštaj je ostavila za kraj.
Dok ga je čitala, nije mogla da poveruje svojim očima…
U prvom razredu, o Tediju je pisalo: “Tedi je prepametno dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo imati ga u odeljenju.”
U drugom razredu: “Tedi je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće pošto mu je majka neizlečivo bolesna.”
U trećem razredu: “Teško je podneo smrt svoje majke, trudi se koliko može ali na žalost, njegov otac se ne bavi previše njim i ne obraća pažnju. Ako se nešto ne promeni, to neće biti dobro za ovo dete.”
Učiteljica je u četvrtom razredu ovo napisala: “Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interesovanje za školu. Nema puno prijatelja, a ponekad i spava na času.”
Nastavnica Tompson se postidela kada je shvatila u čemu je problem.
BIlo joj je još teže kada su joj pred Božić svi učenici doneli poklone. Svaki je bio umotan u predivan, ukrasni papir i mašnu. Svaki poklon, osim Tedijevog.
On je svoj poklon nespretno umotao u običnu smeđu papirnu kesu iz supermarketa. I nastavnica Tompson je baš otvorila njegov poklon, pre svih ostalih. Neka deca su počela da se smeju kada je iz kese izvadila plastičnu narukvicu sa perlama, kojoj su neki delovi nedostajali. I jednu polu punu flašicu parfema.
Utišala je dečiji smeh i oduševljeno stavila narukvicu na ruku i namirisala se parfemom po zglobovima.
Tedi je ostao taj dan poslednji nakon časova da bi joj rekao: “Nastavnice Tompson, danas ste mirisali kao moja majka.”
Kada su sva deca otišla, plakala je skoro sat vremena.
Od tog dana, prestala je da uči matematiku i gramatiku, i počela je da uči decu. I nastavnica Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Što je više radila sa njim, njegov um se sve više otvarao. Što ga je više podscticala, to je više napredovao. Na kraju godine, Tedi je bio jedan od najboljih učenika u razredu, i uprkos njenoj laži da podjednako voli svu decu, Tedi joj je postao omiljeni učenik.
Sledeće godine, pronašla je Tedijevu poruku na vratima njene kuće. Na njoj je pisalo da je ona najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.
Šest godina je prošlo nakon što je dobila novo Tedijevo pismo. Napisao joj je da je završio srednju školu, da je treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu.
Četiri godine kasnije, dobila je još jedno pismo u kojom se žali da mu je ponekad bilo teško, ali da je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je nastavnicu Tompson je da je ona i dalje njegova omiljena učiteljica.
Još četiri godine je prošlo, i stiglo je još jedno pismo od Tedija u kome je pisao da je nastavio i dalje da studira i da mu je još uvek ona najbolja učiteljica od svih. Ovog puta mu je ime bilo duže. Potpisao se kao doktor nauka – Dr Tedi Stodard.
Ali ovoj priči tu nije kraj. Još jedno pismo je stiglo tog proleća i u njemu je Tedi pisao da je upoznao divnu devojku i da žele da se venčaju. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre par godina, i pitao je da li bi nastavnica Tompson pristala da na venčanju preuzme mesto koje je obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je pristala. Za venčanje je stavila onu oštećenu narukvicu na ruku, i parfem koji je Tedija podsećao na zadnji Božić sa majkom. Zagrlili su se a Dr Stodard joj je šapnuo “Hvala vam što ste verovali u mene. Hvala vam što ste mi pomogli da se osećam posebnim i uverili me da mogu da ostvarim sve što poželim.” Nastavnica Tompson, sa suzama u očima, mu je šapnula “ Tedi, hvala tebi. Ti si mene naučio da sam i ja vredna i da itekako pravim razliku u životima mojih učenika. Nisam znala kako da budem pravi učitelj, dok nisam upoznala tebe.”
– Autor: Elizabeth Silence Ballard, 1974. HomeLife Magazin, nije istinita priča
https://thenewageparents.com/inspiring-story-the-teacher-and-little-teddy/
