Svako dete je jedinstveno, sa sebi svojstvenim tempom razvoja, snagama i interesima. Ipak, kada govorimo o nadarenoj deci obično mislimo na onu decu koja se nekim karakteristikama značajno razlikuju od svojih vršnjaka. Način na koji govore, razmišljaju ili se ponašaju obično znatno odskače od proseka.
Ove osobine postaju vidljive prilično rano u detetovom razvoju. Roditelji često navode da njihovi mališani još od ranog uzrasta imaju puno energije, vrlo su radoznali, rano savladaju čitanje i računanje, imaju istančanu moć zapažanja, kao i vrlo bogat rečnik. Osim toga, karakteriše ih i posebna motivacija za rad koja se ogleda u njihovim specifičnim interesima, usmerenosti prema cilju, kao i konstantna „glad“ za sticanjem novog znanja. No, to što su iznadprosečni u jednom aspektu kognitivnog funkcionisanja, ne znači da će biti jednako uspešni i na drugim poljima. Na primer, neka nadarena deca mogu pokazivati izuzetne intelektualne sposobnosti u rešavanju različitih problema i logičkom razmišljanju, neka nas mogu zadiviti brzinom i količinom znanja koje će prikupiti, dok će nas neka iznenaditi kreativnošću i količinom novih i originalnih ideja. Retkost je da je dete nadareno u svim područijima.
Iako se u medijima i naučnim krugovima uglavnom govori o kognitivnom razvoju nadarene dece, nipošto se ne smiju zanemariti ni specifičnosti njihovog socio-emocionalnog razvoja. Činjenica da je intelektualni razvoj nadarenog deteta daleko napredniji od njegovog emocionalnog, socijalnog i fizičkog može biti frustrirajuća i ponekad zbunjujuća za roditelje budući da isto dete gotovo istovremeno može delovati i napredno i nezrelo za svoju hronološki uzrast. Na primer, nadareni petogodišnjak u jednom trenutku može razgovarati o problemu gladi u svetu, a već u sledećem se baciti na pod i plakati jer mora ići u krevet. Zato možemo reći da su izražene, duboke i snažne emocije više-manje pravilo kada je reč o nadarenoj deci.
Bilo da se radi o postavljanju beskonačnih pitanja i velikoj znatiželji, mnogo intenzivnijim emocijama od prosečnog deteta ili povećanoj potrebi za kretanjem, ove osobine sasvim sigurno otežavaju svakodnevicu i nadarenom detetu i njegovim roditeljima. U skladu s tim, nameće se pitanje, šta roditelji mogu učiniti?
Suočeni s izazovima na koje prethodno nisu pripremljeni, roditelji neretko imaju poteškoća da razumeju detetove specifične potrebe i burne reakcije. Ono što je od ključnog značaja jeste razumeti detetovu hipersenzibilnost i ne pripisujuje razmaženosti, manipulaciji ili bilo čemu što može dovesti do toga da se dete oseća loše. Roditelji treba da shvate da je detetova burna reakcija posledica njegovog unutrašnjeg sveta i da je dovoljno pokazati razumevanje i prihvatanje („Tu sam za tebe, slušam te i važno mi je ono što doživljavaš“).
S druge strane, roditelji treba da promene i svoja očekivanja. Umesto da od svog deteta svaki put očekuju da se ponaša savršeno i žele da prekinu nepoželjno ponašanje, nekad je sasvim dovoljno dati detetu predlog i motivisati ga na neku drugu, poželjnu aktivnost. Na primer, kada dete počne da negoduje jer mu je dosadno da stoji i čeka u redu u prodavnici, roditelj može inicirati igru rečima i tako učiniti vreme zanimljivijim.
Nadarena deca često imaju vrlo visoka očekivanja od sebe i drugih i pritom mogu biti vrlo rigidna. S obzirom na da vrlo rano nauče da lako mogu da ostvaruju ciljeve bez mnogo truda i uloženog napora, kako odrastaju i time se suočavaju sa sve izazovnijim zadacima za čije rešavanje je potrebno ulaganje truda, neretko počinju da se osećaju tužno i nezadovoljno. Razmišljanje po principu „sve ili ništa“ („Ako to ne mogu da napravim dobro, nesposoban/a sam“), perfekcionizam i strah od neuspeha mogu izuzetno negativno uticati na njihovo samopoštovanje. Suzdržati se od kritikovanja deteta, biti konstantna podrška i pomoć u postavljanju realnih i dostižnih ciljeva, strategije su kojima roditelji mogu pomoći svojoj nadarenoj deci.
Kako bi zadovoljili detetove obrazovne potrebe i osbezbedili podsticajno okruženje, roditelji bi pre svega trebalo da razgovaraju sa detetom (šta bi voleo da radiš u školi i van nje, šta bi želeo da promeniš, šta nedostaje?). Nakon što prikupi sve potrebne informacije, roditelj može da razgovara sa vaspitačima/nastavnicima i zajednički dođu do najboljeg rešenja, kako za dete, tako i za nastavnika. Osim toga, uključivanjem deteta u aktivnosti van škole, tretiranjem svih školskih predmeta kao jednako važnih, uz neprekidno ohrabrivanje i podršku, roditelj može da pomogne svom nadarenom detetu da ostvari puni potencijal.
Nažalost, ili na sreću, recept za idealno roditeljstvo ne postoji. Za odgajanje bilo kojeg deteta, pa tako i nadarenog, potrebno je puno strpljenja, podrške i ljubavi. Biti prisutan, informisati se i osigurati otvoreno i stimulativno okruženje prve su stepenice prema uspešnom razvoju nadarenog deteta.
mr Aleksandra Vujović, psiholog
https://www.roditelji.me/blog/2021/06/09/kako-prepoznati-i-podstaci-nadarenost-djeteta/
