Od vrtića do fakulteta učimo razne veštine koje bi trebale da nam pomognu u životu. Nažalost, empatija nije deo edukacije. A upravo je ona ključ izgradnje srećnog deteta koje uvažava tuđe osećanja.
Mnoga se deca smeju jedno drugome, a da ne promisle o posledicama tog ruganja. Njima je to najčešće zabavno, dok onaj kojem se smeju može dugoročno vući posledice.
Jabuka ne pada daleko od stabla.
Ako se vi kod kuće rugate drugima, ogovarate ili se izrugujete partneru, govoreći mu reči koje će ga povrediti, a vi iz svađe izaći kao „pobednik“ jer ste ga povredili i dotukli, šta mislite kakvo ćete dete odgojiti? Deca najviše oponašaju roditelje.
Čak i ako im vi govorite kako ruganje nije lepo, oni neće to zapamtiti, nego će se ponašati onako kako mu vi kao idealan uzor pokazujete u stvarnim situacijama.
I oni roditelji koji jesu uviđavni i odgajaju svoju decu u atmosferi gde se poštuju tuđe emocije i različitosti mogu odjednom postati roditelji onog deteta koje se nekom rugalo. Deca lako pokupe ponašanje iz svoje okoline, bio to vrtić ili škola, pokušavaju se uklopiti i uče imitirajući jedni druge.
Imaju li u svojoj grupi dete čiji roditelji kod kuće ne praktikuju uvažavajući odgoj, koji naglas komentarišu sve i svakoga, izruguju se drugima, i detetu će to postati prihvatljiv obrazac: „Ako mi se ne sviđa, reći ću mu nešto ružno.“
Takva su ponašanja manjak empatije, uvažavanja drugih, a ako u ranom uzrastu osetimo ruganje, može razviti zaista dugoročne psihičke posledice, pre svega manjak samopouzdanja i teskobu.
U Danskoj je empatija deo školskog nastavnog programa još od 1993. godine. Sva danska deca uzrasta između 6 i 16 godina kao obvezan predmet u školi imaju čas empatije jednom nedeljno. Tokom časa učenici razgovaraju o svojim problemima, a celi razred pokušava zajedno da reši problem. To podučava decu da poštuju tuđa osećanja bez osuđivanja. Osim toga, to omogućava svoj deci da ih čuju.
Ali nismo u Danskoj. Ono što možete da uradite je da ne odgojite dete rugalicu, nekog zbog koga će drugo dete razviti nisko samopouzdanje ili depresiju ako je ruganje učestalo.
Za početak, pogledajte kako se vi kod kuće ponašate:
- Ne govorite ružne stvari o drugima ili vašem partneru: „Gle na šta liči“, „Ružna ti je ta haljina“ ili „Tako se seljaci oblače“ samo su tri naizgled svakodnevne rečenice kojima komentarišete druge. Time pokazujete detetu način na koji se ružno komentarišu oni koji vam nisu po volji.
- Ne govorite ružno svom detetu: Ako vam se dogodi da vam nešto izleti u trenutku nemoći, izvinite se svom detetu.
- Ne preterujte: Ako ste vi osoba koja kad nešto pogrešno uradi reaguje s „Umreću od srama!“, veća je mogućnost da će i vaše dete to isto raditi.
- Ostanite mirni: Kad se dogodi situacija u kojoj vas ili vaše dete neko pogodi lošim „sramotnim“ komentarom, ako reagujete na to presnažno, šaljete detetu poruku da je to nešto bilo zaista bitno.
- Nema zezanja: Deca neretko kažu ili naprave nešto smešno. Ako reagujemo na to zezanjem, malim izrugivanjem poput „Baš si kao devojčica“ ili „Gle ga kako se pokakio kao mala beba“, pogotovo u društvu, dete može male greške povezivati s osećanjem srama i ponižavanja. To je posebno bitno kod osetljive dece.
Često ne smatramo dete koje se izruguje drugima žrtvom, nego nasilnikom. No ružno ponašanje neretko skriva slabost i strah. Nekad je takvo ponašanje pokazatelj onog što se događa kod kuće, nekad da se ne oseća ugodno u svojoj koži. Znate kako kažu, napad je najbolja obrana. Stoga će nekad i oni kojima se rugaju posegnuti za ruganjem drugih, čisto da se zaštite.
Podučavanje empatije, uvažavanje drugih u svim njihovim različitostima, počinje kod kuće.
Nekim roditeljima ne smeta kad dete nešto ružno prokomenariše, nekad čak i oni to podstiču. Dete koje se ruga drugima pokušava da dobije pažnju. Možda je to jedini način na koji može postati centrom, dobiti kontrolu. Najbolji način da zaustavite svoje dete da se nekom ruga je ozbiljan razgovor, ali i postavljanje granica.
Uočite li da se dete nekom ruga, odmah zaustavite to ponašanje. Nemojte posramljivati dete (npr. rečenicom „Sram te bilo!“) jer to nije konstruktivna kritika niti će dete na taj način shvatiti u čemu je tačno pogrešilo. Podučite dete empatiji. Objasnite detetu da su te reči jako ružne i opasne.
Bitno je uvek biti dosledan u takvim situacijama i usmeren na pozitivno rešenje.
Možete reći: „Govorimo stvari zbog kojih će neko drugi biti srećan, a ne tužan.“
Evo jednog primera.
Vaša je kći (nazovimo je Marija) u parku uvredila devojčicu koju ćemo nazvati Ana. Možete da uradite i nešto od ovog:
1) Zajedno sa svojim detetom upitajte Anu: „Da li te je povredilo ovo što je Marija rekla?“
2) Upitajte Anu kako joj se Marija može izviniti „Šta Marija može da uradi da se opet osećaš dobro?“ Ako Marija poželi Aninu igračku, neka je dobije. Možda Marija može da zagrli Anu, možda je može ponuditi keksićem, bitno je da Marija shvati kako je ono što je izrekla ružno i kako treba popraviti nastalu situaciju, a to je da pokaže ljubaznost i empatiju prema žrtvi.
Ponovimo, nikako nemojte vikati na svoje dete i posramljivati ga javno! To može samo dodatno učiniti štetu vašem detetu, a drugom neće pomoći.
Barbara Slade Jagodić
