Teško je razlikovati vrapca od vrapca, prosto zato što se oni ne zovu Verica Vrabac, Milan Vrabac, Janez Vrabac ili, u Americi, Džoni Vrabac.
Ali, vrapca o kome je ovde reč nije teško razlikovati od ostalih. On je često kroz prozor solitera ulazio u Biljanin stan i tamo provodio noć. Imao je on svoj stan, i to odmah preko puta solitera, među granama visokog jablana, ali više je voleo da noć provede u Biljaninoj kući.
Svoje ime nije dobio slučajno, već vrlo opravdano i logično. Njega je Biljana našla promrzlog na travi u parku i donela u stan. Vrabac se brzo oporavio i počeo da leti po sobi. Tada su svi u kući uzvikivali: „Živ je, živ“, a kad je vrabac sleteo na glavu Biljaninom tati, on mu je dao ime:
„E, pa Živko, budi mi živ i zdrav i češće navraćaj na moju glavu. To je jedino pametno mesto za pametnog vrapca.“
Jednog jutra pronašli su ga u čizmi. U tatinoj visokoj vojničkoj čizmi. Čak bi se moglo reći u artiljerijskoj čizmi, jer je tata bio artiljerac i konjanik.
Šta je Živko tražio u čizmi?
Pre svega, jasno je jedno: vrabac je u jednu čizmu stavio obe noge. Važno je reći i to da je vrabac u čizmi bio kao vrabac u suvom bunaru, ili kao vrabac u vertikalnom tunelu. Kakva je sad to prednost biti u čizmi? Šta je lepo i prijatno pronašao vrabac Živko u čizmi?
Moramo priznati da je čizma zanimljiva. U čizmama se ratovalo. Čak je i Napoleon bio u čizmama. U čizmama se i gusarilo. U čizmama se jahalo na Divljem zapadu. Čizma je ušla u istoriju ratova, jer su iz nje kao iz zemlje izrasli mnogi generali, zalivani kišama po bojnim poljima. Možda je i vrabac Živko nešto saznao o generalima kad je boravio na glavi Biljaninog tate. Biljanin tata je često rešavao ukrštene reči, i možda je tada mislio o nekim generalima.
Samo, nije verovatno da je Živko ušao u čizmu zato što je obožavao generale; vrapci su miroljubivi i među vrapcima do danas nije zabeležen nijedan general. Ali, Živko je ipak ušao u čizmu. Upravo, on se vertikalno, kao helikopter, spustio u čizmu. Mogao je odozdo da pogleda u mali krug neba i da načini nekoliko koraka prema onom mestu gde leže prsti kad jedna noga navuče čizmu. I to je sve. Pa u čemu je zadovoljstvo prespavati noć u čizmi, a uz to biti vrabac, vrabac koji skakuće i leti i čije su noge dugačke sam tri santimetra? To sada treba otkriti.
Do odgovora se može doći ako se krene od nečeg poznatog, a poznato je da je sinoć tata očekivan tek pred ponoć i da mu je mama ostavila kolač na stolu da ga čeka kad se vrati. U stanu je bio i vrabac Živko koji nije mogao da odoli i da ne kljucne kolač.
Kad je i po deseti put kljucnuo kolač i u kljunu poneo parče kolača, začuo se ključ u bravi i Živko se uzvrteo. Nije znao kuda će sa svojim kolačem. I, kako je u predsoblju stajala jedna čizma, on se u nju spustio, slatko pojeo svoje parče kolača i utonuo u slatki san. Tako se i desilo da su ga ujutro pronašli u čizmi.
Posle je vrabac kroz prozor odleteo svom jablanu, a tata je celo jutro zadirkivao Biljanu što mu je sinoć zakinula parče kolača.
