Jedanput pre majmuni uopšte nisu imali repove. Imali su repove, ali to nisu bili repovi nego pravi pravcati kišobrani. Šareni, lepi, što se zatvaraju i otvaraju. Kad pada kiša, sve životinje kisnu, samo majmuni otvore svoje kišobrane i čuče pod njima. Kad je jako sunce, majmuni dremaju u hladu,sklone se opet pod te iste kišobrane. Bilo im je lepo.
Svaki majmun po jedan mali kišobran. Ali pošto majmuni žive po šumama, i pošto po šumama ima mnogo drveća, i pošto je drveće sastavljeno od grana i pošto majmuni stalno skaču po granama – kišobrani su se stalno cepali. Nikada nisu mogli da budu lepi i novi. Cepali su se i cepali dok se nisu sasvim iscepali.
Drugi kišobrani nisu hteli da im izrastu i tako su na kraju ostale samo drške. Majmuni su, razume se, plakali. Bilo im je žao. Prvo nisu znali šta će a onda su se setili. Zakače se tim drškama o granu, i vise naglavce.
To im je smešno i onda se smeju.
Like this:
Like Loading...
Related
