Dečak, (bucko), sedi za stolom i ruča… Mama stoji iznad njega i nadgleda ga…

DEČAK:

Sad je dosta – više neću!

MAMA:

Moraš, moraš!…

DEČAK:

Poludeću! Posle će mi biti muka!

Nisam guska što se kljuka!

MAMA:

Poslušaj me…

Shvati sine, da me tvoje zdravlje brine!

DEČAK:

Ja te molim!

MAMA:

Šta me moliš?

Pazi da se ne razboliš!

Postao si kost i koža…

A, pogledaj, tvoj drug Boža…

Zašto ti da budeš gori?

DEČAK:

O Boži mi ne govori!

Svi u njegov stomak zure!

Postao je pravo bure!

MAMA:

Jeste da je debeljuca, ali on od snage puca!

A snaga se hranom stiče!

DEČAK:

Ma, ne mogu !

MAMA:

Dosta priče!

Sad polako, i na miru

– sve što ti je u tanjiru,

da pojedeš!

DEČAK:

Sit sam! Čuješ?!

MAMA:

Ne vredi da protestvuješ!

Kako kažem – tako radi !

Jedi – da se ne ohladi!

DEČAK: /pojede jedan zalogaj /

… Eto!

MAMA:

Taaako! Sad kašiku, za našeg deda-Žiku… /dečak jede /

Pa za baku…

DEČAK:

Ne mogu…

MAMA:

Ćuti!… Da se baka ne naljuti!…

Pa za strinu… /jede/

Pa, za ujnu… /jede/ …

VOLI DETE MOJU KUJNU!

DEČAK: /iznemoglo/

… pa, za snaju…

MAMA:

I tako smo već na kraju….

Bićeš i ti mamin bucko…

Kaži – jesi doblo lucko?

DEČAK: /koluta očima… štuca…./