Dušica je bila mnogo srećna na imanju gde je živela. Jednog dana majka joj je rekla: „Ako pomuzeš kravu i mleko prodaš na pijaci, moći ćeš da kupiš šta god hoćeš tim zarađenim novcem“.
Dušica je napunila krčag pa se pozdravila sa majkom: „Zdravo mamice“!
Pošla je sva radosna misleći na to šta će kupiti. Na pola puta je zastala da bi na mostiću maštala o tome šta će kupiti.
„Znam šta ću kupiti“! – govorila je dok je maštala.
Ptičice slatka, znam šta ću da kupim!
Kupiću koku pa će koka da snese jaja, pa ću iz jajeta dobiti piliće…
Kad je produžila put do pijace naišla je na čobana kome je rekla: “Idem na pijacu da prodam ovo mleko. Onda ću da kupim koku, pa ću od koke dobiti piliće, pa ću piliće zameniti za tele, pa ću tele zameniti za bika, pa ću bika prodati i onda ću da kupim kuću.”
Dušica je svoju nameru ispričala i čamdžiji koji ju je prebacio na drugu obalu. Čamdžija se iznenadio što je devojčica tako promućurena. Kad je stigla na drugu obalu Dušica je našla jedno magare.
I njemu je sve ispričala: “Prodaću ovo mleko pa ću da kupim koku, pa ću da dobijem piliće, pa ću…” “Stvarno si ti pametna devojčica!” – reklo je magare.
Dušica se toliko zanela svojim mislima da nije primetila kamen na putu pa se od njega spotakla i razbila krčag sa mlekom. Jadna Dušica!
Ništa od njenih lepih zamisli! Baš se rastužila, ali zato je naučila da ne treba da mašta o onome što još nema, nego da računa sa onim što ima.
