Bio negda jedan vrlo siromašan čovek, imao šest nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojačali toliko da su mogli da rade, zamoli čovek kneza (predsednika opštine) za odobrenje da na opštinskoj utrini, na kraju sela, ogradi nešto zemljišta pa obraduje kao baštu. Tamo će zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrća te tako olakšati sebi život.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latiše se tada ašova i motika i prionuše svojski na posao, jer je bašta bila oveća.
Siromašni čovek se radovao što su mu deca tako vredna i uživao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmlađi, koji se zvao Petru, beše drukčiji. Taj je po prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se sviđao – vas dan je sedeo u kutu kraj ognjišta, razgrtao pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trećoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a četvrte godine zasejaše detelinu, jer čovek beše pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila potrebna hrana.
Njihova detelina rasla je neobično lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si naslađivati oči gledajući taj zeleni ćilim, tu mladu detelinu što se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog velikog jezera.
Čovek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bašti – bojao se, siromah, da ne dođe kogod i pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, oko Đurdeva dana, učini se čoveku da je neko izgazio detelinu – kanda konji.
Kad to vide, pošalje čovek najstarijeg sina da obnoć čuva detelinu, naredivši mu najstrože da probdi celu noć te možda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku štetu.
Saslušavši očevu naredbu, sin ode, rešen da ne spava cele noći. Bdeo je, do pod kraj noći, ali pred samu zoru ne mogade se više savladati, oči mu se sklopiše, obuze ga nekakva mlitavost i – zaspa.
Sunce već beše odskočilo za jedno koplje, a on je još spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vraćao kući. Strahujući da se mladiću nije šta dogodilo, čovek se diže i pode u baštu da ga vidi. A kako se samo zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zateče tamo sina gde spava hrčući, a detelinu nade tako izgaženu da je žalost bila pogledati na to pustošenje.
Videvši to, siromah čovek izli sav jed na sina, pogružena i unezverena od straha, grdnji i udaraca očevih.
– Tupane i čmavalo, zar takav oslonac da mi budeš? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti umeš da čuvaš naše dobro? Teško meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao da imam pomoć, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe – ni jednu jedinu noć nisi mogao da stražariš, da ne zaspiš, čmavalo i tupane! – vikaše otac u najvećoj ljutini.
Sledeće noći pošalje drugog sina, treće noći trećeg, i tako se izredaše pet sinova, ali kao da su ih čini opčinile a ne šta drugo, nijedan ne mogade da stražari cele noći, sve ih tamo savlada san pred zoru, a baš u to doba dovodio je nečastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim recima, tukao obojkom, no uzalud – i sami sinovi su hteli – i te kako hteli! – da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli da nadvladaju san. Nije bilo načina da se straža održi cele noći.
Sad je bio na redu najmlađi sin, Petru. On se diže iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i reče:
– Znaš šta, mati? Da mi umesiš i ispečeš pogaču od pepela, pa da vidiš neću li posramiti svu braću, mada se toliko diče svojom spretnošću i pameću.
– De, ćuti, ludove! – reče mu ljutito otac. – A koji će onda vrag jesti noću nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti, možda, bolji od tvoje braće?
– Oče – odgovori Petru – primam se da pazim na detelinu. Pusti me večeras!
– Dobro – reče otac. – Ali znaj da nećeš pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne budeš dokučio ko li su to ti što mi gaze detelinu. Jesi li čuo? Nemoj misliti da se šalim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogaču od pepela. Pepeljuš Petru – nadimkom Pepeljuš zvali su ga ljudi iz podsmeha – uze pogaču u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bašti.
Stajao je na straži cele noči i nije zadremao. Kad beše pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od kojeg mu trepavice i očni kapci tako otežaše da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepeljuš Petru ne dade. Kad vide da se snu ne može da odupre drukčije, ode do baštenske ograde, uze s plota nekoliko trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je bežao od njega tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stuštiše u baštu tri konja, kao tri brda, i počeše da jure po detelini. Pepeljuš Petru se brzo pribra, učini šta učini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijaše mlak, prijatan vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu začarani tako da, čim ih ugledaju nečije oči, postanu krotki kao jaganjci i tada ih svako može da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kući, ocu, ali mu konji rekoše:
– Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuviše zakasnili. S nama ne bi mogao ništa da radiš, jer mi nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodiš, bićemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoše tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i rekoše mu:
– Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad budeš u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi ćemo odmah doći i pomoći ti. Ali o nama nemoj nikom ništa govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pođe kući. Kod kuće reče ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduće neće više biti satirana.
Potom se Petru povuče opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastaviše svoj posao; behu vredni i sve im krenu na dobro, te stekoše lepo imanjče.
U to vreme pronela se u onoj državi vest da ostareli car traži zeta, kojem bi, uz svoju kćer, dao presto i državu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladići koji smeraju da osvoje ruku careve kći okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvrši tako što će careva kći sedeti na određenu mestu i držati krunu u ruci, a takmičari će na konjima proći u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmičenja triput izbije krunu iz ruke – postaće carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih položaja, kao inače, nego je i običan ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kćeri svideo i likom i viteškim odlikama. Jer tada se mnogo držalo do čovekova oštroumlja i viteštva a ne samo do bogatstva, visoka položaja i gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneževa i careva nego i sinove ratara da dođu na svečano takmičenje, te da njegova kći izabere sebi za muža onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dođoše, majko mila, kao na kakav veliki vašar, mladići iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova, plemića i ratara, obučeni jedan lepše od drugoga, na najbržim konjima, koji, činilo se, sipaju vatru iz nozdrva.
Svaki od okupljenih takmičara žarko je želeo da njemu pripadne careva kći, koja je, bog je ne ubio, bila lepa da joj srčeš vodu iz ustašca, imala veliku i krasnu državu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih roditelja.
Za sve ovo čuo je i Pepeljuš Petru, i šta je smislio? Izišao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on pokaže svoje viteštvo pred carevom kćeri i dobije njezinu ruku.
Videvši da su mu sva braća otišla a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premišljao dugo, nego pode sam, a kad beše van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrča bakreni konj, crven kao plamen i brz kao arapski konji, te reče:
– Šta zapovedaš, gospodaru?
– Da me odneseš do careve kćeri i proneseš pored nje na viteški način, da bi joj izbio iz ruke krunu.
– Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo što ti ga donesoh i pripaši sablju, a sve ostalo biće moja briga.
I obuče Pepeljuš Petru odelo što mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se čovek da ga ne bi poznao i da si mu rođeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze – kao plamen vatre prelivajući se u crvenožuto, a njegovo lice kao sjaj večeri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na celo okupljenih mladića.
Nego zaboravih da vam kažem da je Pepeljuš Petru, jezdeći ka gradu, naišao na svoju braću: kola im se bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade čim ih vide, dok oni, kad ga ugledaše, poskidaše šešire verujući da imaju pred sobom nekog carevića, tako je bio odeven i ukrašen.
– Šta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija – ne mogu konji da vas izvuku iz blata? – reče Petru braći.
– Ne mogu, visočanstvo – odgovoriše mu braća, čudeći se otkud on zna kako se oni zovu – slabi su jadni naši konji.
– A gde vam je Petru, vaš brat? Što ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levci izgurao kola iz gliba..
– Ostavi ga, visočanstvo, na miru, jer čovek kakav je on ne zaslužuje ni da mu se ime pomene.
– Tako kažete vi, ali znajte da vas Pepeljuš Petru izvlači iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove braće na tri duži njiva.
Braća se čudila rečima nepoznatog mladića i glasu sličnom glasu Pepeljuševom, ali gde bi to mogao da bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuće u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj. Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braća, dok Petru mnogo pre no oni stiže do carskog grada.
A tamo – sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oci svih okretoše se ka njemu – a kome bi drugom! – i svi stadoše pitati kojeg li će cara sin biti. Jedni rekoše da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji su, pak, mislili da je sin Žutoga cara. Svi ga kraljevići gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je došao samo zato da poremeti njihovu sreću.
Uto zatrubiše trube, što je bio znak da počinje takmičenje.
Careva kći pope se na jedan sto izrađen s mnogo veštine i izvajan u crvenom mermeru, optočen zlatnim žicama i ukrašen dragim kamenjem koje je bleštalo kao sunce – pa sede na zlatnu stolicu držeći u ruci carsku krunu. Oni, pak, koji su želeli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao lastavice brzim konjima, pokušavajući da sabljom izbiju krunu iz devojčine ruke. Ali se svakom posle udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko časova, pred nogama careve kćeri ležala je gomila polomljenih sabalja.
Svi okupljeni gledaoci čudili su se što je mladić u bakrenoj odeći dopustio da bude poslednji.
Kad su se svi takmičari izređali, obode Pepeljuš Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo što ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razleže pljesak oduševljenih gledalaca i car počasti sav okupljeni svet jelom i pićem i reče da posle tri dana dodu opet svi, jer će se takmičenje nastaviti dok god koji od takmičara ne bude sabljom triput izbio krunu iz ruke njegove kćeri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladiću u bakrenoj odeći; posle se oni koji su prebivali blizu prestonice raziđoše, dok drugi, što su došli iz udaljenijih krajeva, ostadoše tamo da čekaju nastavak takmičenja. I Pepeljuš Petre se vrati kući ili, bolje reći, u svoj kutak kraj pepela.
Kad njegova braća stigoše kući, počeše da pričaju o onom što su videli. Petru je ćutao i slušao. Posle braća rekoše kako su im se kola bila zaglibila u jednoj močvari, i da nije naišao nekakav veliki gospodin u sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvući. Na to se Petru u svojem kutku poče da smeje i reče im:
– A ja sam video kako je konj onog gospodina duhnuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i konjima na tri duži od one barice.
– Otkud ti, ludove, to znaš? – zapitaše ga braća. – Otkud znaš?
– Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokošinjac i video sam bolje no vi.
I još braća ispričaše kako su se nadmetali kraljevići i kneževići da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke, ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku dođe i gospodin koji im pomože da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava okupljena sveta ko zna dokle.
– A ja sam – reče Petru – video da je onaj gospodin bio osobito lepo obučen, i on i njegov konj, u viteškoj odeći od bakra, crvenoj kao plamen. S našeg kokošinjca sve se vidi.
Braća ga, po svojem običaju, izgrde pa u ljutnji odu i sruše kokošinjac govoreći da ih Petru samo ismejava, jer gde bi on s kokošinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trećega dana, određena za skupljanje sveta i nastavak takmičenja, Pepeljuševa braća upregoše konje u laka kola, pa hajd, đi-đi – krenuše put careva prestonog grada.
Kad mu braća odoše, diže se Petru iz svojeg kutka, pa pođe i on. Izišavši iz sela, izvadi iz nedara srebrni ular, zatrese triput i istog časa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odeću, sablju i pancir-košulju od srebra. Petru se obuče i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je sada bilo okupljeno još više sveta nego prilikom prvog takmičenja. Odeće kraljevskih i kneževskih sinova behu od zlata i svile; u iščekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli žvale.
Ali kad stiže Petru na konju, prekri svojim sjajem sve takmičare – prema njegovu sjaju njihov nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoše pobedioca prvog takmičenja i osetiše da će pobediti i sada.
Onda otpoče borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji učesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmičenju: takmičarima koji po redu udarahu krunu sabljom, sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dođe na red i udari krunu sabljom, ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i viteštvom toga mladića, nazivajući ga „Crvenim kraljem“.
Kao i posle prvog takmičenja, car i sada dade Pepeljušu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva okupljeni svet da posle tri dana dođe opet, treći i poslednji put, jer će tada biti dan konačne pobede.
Svet se raziđe, a Pepeljuš Petru ili – da ga tako nazovem – Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom da čeka taj treći dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braća stigoše kući i počeše da opisuju šta su videla, Pepeljuš Petru reče kako on zna to bolje nego oni. I stade tako da im priča da su se oni čudili šta sve zna i govori baš kao da čita iz knjige.
A kad ga zapitaše otkud to da on zna sve što se tamo događalo, Petru im odgovori:
– Otkud znam? Pa popeo sam se na kočinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispričati?
I braca se naljutiše na njega što zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmičenje, te porušiše kočinu na koju se Pepeljuš, kako reče, bio popeo.
Osvanu i taj treći dan, dan nagrada, i Pepeljuševa braća krenuše ka carskoj prestonici.
Kad oni odoše, diže se Petru iz svojeg kutka pa pođe i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput zlatni ular i dođe, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir-košulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuče to odelo i pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo još mnogo više sveta nego prilikom prva dva takmičenja. Svi su tražili očima viteza koji je prvi put bio u odeći protkanoj bakrenim žicama a drugi put srebrnim, jer su znali da će samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kćeri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na sve strane izgledajući Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju stizao Pepeljuš Petru u sjaju da ti oči zaseni.
Dočekan je burnim pljeskom i poklicima: „Da živi Crveni kralj!“
Samo ga sin Crnog cara gledaše s mržnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kćer i o njemu se govorilo da je rekao kako bi dao celu državu svoga oca samo da je dobije za ženu. Ali ona nije hajala za njega, jer je želela da joj njenog budućeg muža, pored lepote, krase i odlike viteštva, a u sina Crnog cara nisi mogao naći nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni viteštvo. To je uviđao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoče treći čin takmičenja i Pepeljuš Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmičenja – bio je poslednji. Želeo je da se ne kaže kako hita da što pre stekne pravo na veličanje i gospodarenje. Ishod trećeg čina takmičenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojčine ruke i nikoji drugi takmičar…
Careva kći sedela je i čekala da joj svečano bude priveden pobedilac u takmičenju, njen budući muž i car. Ona se žarko zaljubila u njega čim ga je u prvom takmičenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepeljuš Petru, koga narod nazva „Crveni kralj“ – priđe, ona mu stavi krunu na glavu, side, uze ga za ruku i reče mu da ga voli i da će samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dođe i devojčin otac, car, i dade kćeri i pobediocu u takmičenju roditeljski blagoslov, te dovedu sveštenika, koji ih venča pred ocima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi, priređenoj u čast mladenaca, svi koji su došli da gledaju viteško takmičenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju braću i oca, odvede ih u sobu određenu samo za njih i reče im:
– Ja sam Pepeljuš Petru, vaš brat, i tvoj sin, oče. Bila je moja sreća što sam otišao da u našoj bašti budem na straži – konji koji su nam gazili detelinu doneli su sreću meni, a i vama.
Na to njegova braća padoše pred njim na kolena moleći ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najviše careva kći, jer je dobila savršena muža. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i pametno, pa ako nije umro, živi i danas.
