Осећам: нешто у мени расте
помало болно – помало бело,
као да некакве збуњене ласте
лете кроз моју главу и тело.
Врте се…
Престижу…
Нешто траже…
Од њих се на усни дах ужари.
Ја не знам шта ћу.
А тата каже:
Још си ти балава за такве ствари.
Осећам нешто у мени прска
као кад пупољак зенице шири.
Зашуми некаква златна трска
и неће под челом да се смири.
Ту облог уопште не помаже.
Душа се кикоће и крвари.
Нешто ме мучи.
А тата каже:
Још си балава за такве ствари.
Онда ме закити презрело лето:
два грозда као две топле значке.
Све ми у ребрима разапето.
Све окренуто наглавачке.
А све је ипак луђе и драже.
Срце би пространство да озари.
Плачем од среће,
а тата каже:
Још си ти балава за такве ствари.
Природо чуј ме:
лагања нема!
Ти бујај – ја ћу од тебе више!
И нека широко у нама двема
огроман ружичаст ветар дише.
И лудуј, природо!
Зри наопако!
Само ми немир не поквари.
Волим те што си заиста тако
ко и ја балава за дивне ствари.
