Крај шумареве кућице беле,
сред мртвог снежног мора
стоје малене јеле
и витез бора до бора.
Шумарева кћерка гледа
задивљено кроз прозорска стакла:
борови мачеве од леда
носе и круна јела
мутнога се неба такла.
Шумарева ћерка млада
чује шум нечијих ногу,
и тихо моли се Богу,
да не дођу људи из града
и малене јеле посеку.
Шумарева ћерка често
у младоме своме веку,
виђала је људе грубе
како јеле витке рубе
и далеко некуд носе.
Божићни сутон већ пада,
по грању белом се пале
вечне звездане свеће;
девојчица пуна јада
шапће: -другарице јеле
многе и ноћас помреће.
