Većina pahuljica ne izgleda onako čipkasto ukrašena kako ih deca u vrtiću isecaju od papira. Pahuljice su najčešće grudvice takvih savršenih simetričnih kristala slepljenih zajedno. Nije tačno da nema dve iste pahuljice… U početnim fazama svog nastajanja, većina kristala je skoro identična, a i neke potpuno formirane su prilično slične.
Kristali snega mogu da budu 50 puta većeg prečnika od debljine, tako da i kristali dobijeni i u laboratorijama, koji mogu da imaju prečnik od nekoliko santimetara, generalno su daleko tanji od lista papira.
U središtu skoro svake snežne pahuljice nalazi se trunčica prašine, koja može da potiče od bilo čega – od vulkanskog pepela do čestice iz svemira.
Kako kristal raste oko te čestice, njegov oblik zavisi od temperature, vlažnosti i vetra; istorija svake pahulje koja padne na Zemlju, ispisana je u njenom složenom obliku.
Sveže napadani sneg tipično sadrži od 90 do 95 procenata vazduha, što takav sneg čini odličnim toplotnim izolatorom.
Prema knjizi Ginisovih rekorda, najveća pahulja ikada izmerena pronađena je u Fort Keoghu, u Montani, 1887. godine. Imala je prečnik od 38 santimetara.
Povremeno može da se pročita da je padao crveni, žuti ili čak crni sneg, što je verovatno posledica polena, prašine ili pepela i čađi.
Nikad ne jedi crven sneg, čak ni kada miriše na sveže ubranu lubenicu, jer ta boja potiče od posebne vrste algi (Chlamydomonas nivalis) koje rastu u ledu. Takav sneg ima divan ukus, ali će kasnije to da vam se osveti.
Nema potrebe da šapućemo: vikanje, galama, pucnjevi iz oružja, nisu u stanju da pokrenu lavine.
Najbelje mesto u Americi jeste Vldez, na Aljasci – svake godine tamo u proseku padne 10 metara novog snega.
Začudo, na polovima nikada ne pada puno snega. Većina mećava koje vidimo na TV potiču od starog snega koga vetar nosi tamo–amo.
Na Antarktiku, tvrda i ravna snežna površina odbija zvučne talase neverovatno efikasno. Neki istraživači su pričali da su mogli jasno da čuju ljudske glasove kilometrima daleko.
