Od uličnih svirača do filharmoničara, od rok bendova do operskih solista – muzičari svih žanrova imaju svoju dozu sujeverja. Neki to zovu tradicija, neki rutina, a neki – „bolje da ne rizikujemo, znaš šta je bilo prošli put kad sam obuo te cipele!“
Bez obzira da li se svira za deset ljudi ili deset hiljada, muzičari imaju svoja pravila – često čudna, uvek ozbiljna.
PRVA PESMA SE NE SVIRA VAN SCENE
Jedno od najraširenijih sujeverja među muzičarima je da prva pesma s repertoara ne sme da se svira ili peva na probi, tonskoj ili generalnoj, već isključivo – prvi put na koncertu.
Zašto? Jer se veruje da ako je „probaš“, „potrošiš sreću“ i doneseš lošu energiju za nastup.
Jedan beogradski bend je čak izbacio jednu pesmu sa spiska jer ju je neko slučajno odsvirao na tonskoj. „Nikad više nije legla uživo“, rekli su.
NE GOVORI: „BIĆE SUPER KONCERT“
Izgleda kao pozitivan stav, ali za mnoge muzičare – previše entuzijazma je sumnjiv znak.
Ako kažeš: „Večeras ćemo razvaliti!“ – desi se da razvali zvučnik, mikrofon ili struna.
Zato se pre koncerta priča u rukavicama:
„Videćemo kako publika reaguje“
„Samo da ne pada kiša“
„Da bude u ritmu, pa šta bude“
INSTRUMENT SE NE POZAJMLJUJE PRE NASTUPA
Ako neko pozajmi gitaru, violinu, čak i trzalicu pred nastup – to se smatra lošim znakom.
Instrument je lično proširenje tela i duše, i ima „svoju vibraciju“.
Pozajmljivanje znači „narušavanje harmonije“ – i mnogi to izbegavaju.
Pijanisti često imaju svoju stolicu ili jastuče – i to se ne pozajmljuje nikome, nikad.
HARMONIKA NA POD – NE!
U narodnoj i folk muzici, postoji jako verovanje da harmonika nikako ne sme da se stavi direktno na pod. Za to služi sto, hoklica, čak i klupa – ali ne pod. Jer to donosi: „raspad na bini“, „raštimavanje zvuka“, „svađu s bubnjarem“…
SREĆNE ČARAPE, KAIŠ, ŠEŠIR, KRAVATA
Mnogi muzičari imaju jedan deo garderobe koji se uvek nosi pred koncert:
iste čarape, isti kaiš, isti bedž na sakou, ista narukvica, šešir „za aplauz“.
Jedan tamburaš iz Sombora ne nastupa bez crvene marame u džepu – iako se ne vidi. „To je babina marama. Dok je tu – ton ne puca.“
TONSKA PROBA BEZ REČI
Neki vokalni izvođači na tonskoj probi samo zvižde ili mrmljaju – nikako ne pevaju stvaran tekst.
Zašto? Veruje se da „glas mora da se otvori tek pred publiku“ – inače „ton ode u nos“.
ISTA PESMA – PRED SVAKI IZLAZAK
Kao i sportisti, i mnogi muzičari imaju „ulaznu pesmu“ – koju slušaju pred svaki nastup.
To može biti himna, instrumental, ili čak totalno nebitna pesma, ali ona smiruje, fokusira i „zaključava vibraciju“.
Pevač jedne novosadske grupe svaki put pred izlazak pušta „Ti si mi u krvi“ – bez obzira što svira pank. Kaže: „To mi poravna srce.“
TIŠINA IZA BINE = ZNAK POŠTOVANJA
U mnogim bendovima se pred izlazak na binu uvodi 10 sekundi tišine. Bez šale, bez dogovora, bez jurnjave. To je ritualni trenutak za „reset“, da se svi sinhronizuju – kao orkestar srca.
NOVČIĆ U DŽEPU = DA „NE ZVECKA TON“
Neki stariji muzičari stavljaju metalni predmet (novčić, prsten, bedž) u džep.
Veruju da to donosi „težinu tona“, da „zvuk ne beži“ i da se „čuje do poslednjeg reda“.
MUZIKA JE MATEMATIKA – ALI I MAGIJA
Muzičari znaju skale, note, taktove, dinamiku. Ali znaju i da vibracija publike, prostor, noć, vreme – sve to igra ulogu. Zato se i drže sitnica: čarapa, pesme, marame, tišine, jastučića, „nemoj danas da kažeš kako će biti top“…
Jer, na kraju, svi žele isto: da prvi ton pogodi pravo u srce.
