Jednog lepog letnjeg jutra mladi Dik Ficdžerald šetao je duž puste morske obale. Sunce je obasjavalo talase, izmaglica iznad mora se razredivala i sve je nagoveštavalo lep dan. Ali se Dik osećao usamljen.
„Meni je potrebna žena“, govrio je sam sebi. „Čovek bez žene isto je što i riba bez vode. „U tom času Dik ugleda na obližnjoj steni predivno stvorenje. Češljala je svoju kao more zelanu kosu. Dik je odmah pomislio da je to morska sirena, a znao je takođe vrlo dobro da ako mu pođe za rukom da joj skine čarobnu kapu s glave, ona neće moci da se vrati u more. Stoga joj u magnovenju strže s glave kao more zelenu kapu. Sirena poče da plače i moli da joj vrati kapu. Diku je bilo žao sirene, ali isto tako bio rešen da je ne pusti da mu pobegne.
„Sušaj!“ doviknu joj Dik, „uzeću te za ženu!“
Kratko vreme posle toga Dik se oženio morskom sirenom i punih pet godina su živeli presrećno. Za to vreme Dik je postao otac tri slatka deteta, sa kojima se ponosio kud god je išao.
Jednog dana Dik je morao da ode nekim poslom u obližnji grad. Kod kuće je ostavio ženu i troje dece. Vrednica – morska vila rešila je da dobro počisti kuću i tako je slučajem našla čarobnu kapicu. Tad je tek počela da razmišlja i da se seća svog oca i majke, braće i sestara pod morem. Nešto snažno ju je vuklo da ih ponovo vidi.
„Otićiću da ih vidim i odmah ću se vratiti natrag“, rekla je sebi, ostavila najstarije dete da čuva dvoje mladih i otišla na morsku obalu, stavila kapicu na glavu i zaronila.
Iz godine u godinu Dik je čekao da se ona vrati i nikad se nije odrekao nade, jer nikako nije mogao da poveruje da će jedna tako dobra žena i majka napustiti svoju porodicu. Jadni Dik! Možda on još uvek čeka na obali..
