Home Poznati МИРА АЛЕЧКОВИЋ (НОВИ САД, 2. ФЕБРУАР 1924 — БЕОГРАД, 27. ФЕБРУАР 2008)...

МИРА АЛЕЧКОВИЋ (НОВИ САД, 2. ФЕБРУАР 1924 — БЕОГРАД, 27. ФЕБРУАР 2008) СРПСКА КЊИЖЕВНИЦА И ПЕСНИКИЊА, ХУМАНИСТА…

31
0
FOTO YOUTUBE screenshot

Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) била је српска књижевница и песникиња, хуманиста и дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само – Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић.

Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица.

Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних jeзика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки…

Мира Алечковић удала се 1947. године за академског архитекту и сликара Саву Николића Гражданског, који је урадио један од најлепших њених портрета у уљу. Мира Алечковић родила је троје деце, Неду, Срђу и Милу.

Још као млада девојка са перфектним знањем француског језика, Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посети Београду 1937. године, уочи Другог светског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата.

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1941. године, од првог дана Народноослободилачке борбе и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста.

Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији.

После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ.

Узела је учешће у студентским протестима 1968. године, излазећи да подржи студенте и чита им револуционарну поезију, после наредбе Драже Марковића да се у студенте пуца.

После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији.

Добровољно је радила на смештају деце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности.

Бирана је неколико пута тајним гласањем за председника Удружења књижевника Југославије. Радила је као уредник часописа за децу „Змај” и редовно учествовала на „Змајевим дечјим играма” у Новом Саду.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.

БИБЛИОГРАФИЈА

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Уредила је први број часописа „Пионир”, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина”, „Младост”, „Полетарац”, и „Змај”. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја”. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија – Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија – Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, итд.

Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе” издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле.

Дела Мире Алечковић преведена су на око двадесет страних језика: италијански, француски, пољски, руски, летонски (тј. латвијски), грчки, грузијски, украјински, словачки, мађарски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, монголски и јерменски језик. Мира Алечковић говорила је течно и писала на српском, француском, руском, немачком и енглеском језику.

Аутор је текста песама „Друже Тито ми ти се кунемо“, „Свечана песма“ и „Југославијо“ (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве – свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста).

ИЗВОР

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%B0_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

 

SAŠA BOOKS

 

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here