Od malih nogu je bio drugačiji od ostale dece i to je bila njegova najveća muka.
Iako se vrlo često činilo da ga niko ne razume, ništa nije uspelo da obuzda njegovu radoznalost i želju za novim saznanjima. Trudio se da sazna kako funkcioniše svet koji nas okružuje.
Bio je uporan i nije odustajao u svojim namerama ni posle neuspeha.
Imao je problema u učenju jezika dok je bio mali. Roditelji su ga čak vodili i kod doktora. Takođe je bio buntovnik, pa su ga iz jedne škole izbacili. Ali su upravo ovakve stvari od njega stvorile genijalca. Njegov odnos sa autorititetima je omogućio da može da preispituje dotadašnje znanje.
Njegov spor verbalni razvoj odveo ga je na put bavljenja prostorom i vremenom, što je za većinu odraslih bilo prevaziđena tema. Sa pet godina je dobio kompas od svoga oca, a do kraja života se bavio magnetnim poljem. A voleo je da o svetu razmišlja više u slikama nego u rečima.
Albert Ajnštajn je bio teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Rođen je u 14. marta 1879. godine u Ulmu, u Nemačkoj, a preminuo je 18. aprila 1955. godine u Prinstonu u Nju Džerziju, u Sjedinjenim Američkim Državama.
Jedno od najuvreženijih mišljenja o Ajnštajnu jeste da je bio loš u matematici. Često se o ovoj informaciji govori kao o onome o čemu svi znaju, na web sajtovima i u knjigama koje motivišu manje uspešne studente da nastave dalje. Ukoliko na Googleu uneste pojam „Ajnštajn loš u matematici“ dobićete preko 500.000 linkova, a ova činjenica se pojavila čak i u Riplijevoj rubrici „Verovali ili ne“.
Iako Ajnštajnov život nudi mnogo životnih ironija, ovo nije jedna od njih. Kada su 1935. godine pokazali Ajnštajnu Riplijev tekst o tome kako je pao na ispitu iz matematike, on se glasno nasmejao. Odgovorio je da nikad nije pao iz matematike, i da je pre svoje 15 godine raazumeo diferencijalne jednačine i integralni račun. U osnovnoj školi bio je među najboljima i preko svih očekivanja za prosečno znanje matematike. Sa 12 godina, je prema njegovoj sestri, bio je veoma uspešan u rešavanju problema u naprednoj aritmetici, pa je planirao da se sam bavi geometrijom i algebrom. Roditelji su mu zbog toga kupili napredne zbirke zadataka kako bih ih provežbavao tokom letnjeg raspusta. Ne samo da je uspešno rešavao probleme i zadatke, nego je pokušavao i da izvede teoreme na svoj način.
KAKO MU JE IZGLEDAO LIČNI ŽIVOT U TO DOBA?
Jedina koja mu je pomagala u proveravanju proračuna jeste Mileva Marić, povučena srpkinja koja je bila jedina žena na njegovim studijama. Zaljubili su se i dobili vanbračnu ćerku, koju su dali na usvajanje, i pre nego što ju je on video. Nakon toga su se venčali, i dobili dva sina. Međutim brak se zatim raspao. Ajnštajn je Milevi ponudio sledeći dogovor: pošto je pretpostavljao da će za jedan od radova iz 1905. godine dobiti Nobelovu nagradu, predložio je da njoj da celokupnu novčanu nagradu u zamenu za njen pristanak na razvod. Međutim zbog suviše radikalnih prodora u nauci, za nagradu je morao da sačeka do 1921. godine, a Mileva za nadoknadu.
Često se postavlja pitanje da li je i Mileva Marić zaslužila deo priznanja Nobelovog komiteta. Ona mu jeste pomagala oko matematičkih proračuna, ali detaljna analiza njihove prepiske, pokazuje da su svi novi koncpeti njegova ideja. Ovo, međutim, ne treba da umanji njen značaj u vremenu kojem je kao žena želela da bude fizičar.
