Sima se sinoć naljutio na mamu. Nije htela da ga pusti da se duže igra u dvorištu. Bio je, istina, već mrak, ali neki njegovi drugovi ostali su i posle njega. Samo je on morao da ode kući.
Za vreme večere je ćutao i otišao na spavanje ljut. Kada se jutros probudio, svega se setio. I ljutina se vratila.
Skočio je s kreveta. Usne stisnuo i napućio. Namrgodio se. Ništa ne pita. Ni sa kim ne razgovara..
– Simo, donela sam ti čokoladu s lešnikom – kaže mama tek što se vratila sa pijace. U ruci joj pun zembilj.
– Ne mogu – odgovori Sima.
– Uzmi, vrlo je ukusna. Nisi, valjda, još uvek ljut?
– Ne mogu – ponavlja tiho.
– Dobro, kad nećeš. Poješćemo je tvoja sestra i ja.
Sima i dalje ćuti. A kad je pod sestrinim zubima zakrckao lešnik, samo je trepnuo. Ubrzu više čokolade nije bilo. Od nje je ostao samo komad svetlog staniola. Sestra ga je pažljivo raširila, ispravila savijene uglove i stavila među listove knjige.
– Eto, kakve ste. Ništa mi niste ostavile! – mrko je šapnuo Sima.
– Mama te je dvaput nudila. Što nisi uzeo!
– Da me je bar još jednom ponudila, sigurno da bih uzeo. Ali ona nije htela. Za inat.
