Na današnji dan 28. avgusta 1749. godine rođen je Johan Volfgang fon Gete, jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti. Gete je poznat i po teoriji boja, a dao je doprinos i botanici i anatomiji čoveka.
Johan Volfgang fon Gete, jedna je od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti krajem 18. veka i početkom 19. veka. Poznat je njegov uticaj širom evropskog kontinenta gde su brojni muzički i dramski komadi bili inspirisani Geteovim radom i delima.
Rođen je u Frankfurtu na Majni 28. avgusta 1749. godine. Zajedno sa svojom sestrom Kornelijom Friderike, pohađao je privatnu nastavu iz mnogih oblasti, posebno učeći jezike, što je lično nadgledao njegov otac.
Gete je najpre studirao prava u Lajpcigu a potom u Strazburu studira još i hemiju, botaniku, anatomiju.
Tamo počinje da se interesuje za poeziju iz naroda i nemačku istoriju. Od 1771. godine kreće da radi kao advokat.
Privatna dešavanja daju mu inspiraciju za roman „Jadi mladog Vertera“ koji izdaje 1774. godine i kojim postaje poznat u svetu. Godinu dana pre, napisao je svoje prvo delo, tragediju „Gec od Berlihingena“.
Vojvoda od Saks Vajmara, poziva Getea sledeće godine u Vajmar, gde počinje da se bavi politikom i postaje savetnik vojvode ali i upravnik Vajmarskog pozorišta.
Narednih nekoliko godina putuje Italijom i piše „Egmonta“, „Ifigeniju“, „Torkvata Tasa“, druguje sa Fridrihom Šilerom…
Tokom prijateljstva sa Šilerom, napisao je „Godine učenja Vilhelma Majstera“, „Hermana i Doroteju“ i „Rimske elegije“.
Po Šilerovoj smrti, piše „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, mnoge naučne radove i rasprave o umetnosti. Napisao je više od stotinu drama.
Gete je dao doprinos i botanici proučavajući funkcije listova biljaka i anatomiji čoveka analizirajući građu vilične kosti.
Poznat je i po teoriji boja za koje je tvrdio da su stvar lične percepcije i da nisu zasnovane fizički, već zavise od svetla i ugla pada na predmete.
Srbe je zadužio pisanjem o srpskoj narodnoj poeziji, kojom se oduševljavao, i prevodom više narodnih pesama, uključujući „Hasanaginicu“.
Bio je pod uticajem Herdera koji je takođe bio sklon Srbima. Ostavio je jednu od najvećih i najzanimljivijih zbirki pisama.
Dela: romani „Faust“, „Vilhelm Majster“, „Verter“, „Izbor po srodnosti“, drame „Gec od Birlinhema“, „Egmont“, „Ifigenija na Tauridi“, „Torkvato Taso“, tragedije „Klaviho“, „Vanbračna kći“, ep „Herman i Doroteja“, putopis „Putovanje po Italiji“, autobiografsko delo „Iz mog života“, poezija „Marijenbadska elegija“, „Rimske elegije“, „Zapadno-istočni divan“, epigrami „Ksenije“, „Teorija boja“…
Oženio se Kristijanom Vulpijus 1806. godine.
Preminuo je u Vajmaru 22. marta, 1832. godine.
