Ове зиме лавић мали,
дебељушкаст, жут,
изашао из кавеза
да прошета први пут.
Потрчао ко без главе
сав завејан врт
и цикнуо: „Тата-лаве,
гле – шећер посут!“
Мало даље стазом срео
чика-Снешка белог,
па помисли: „Тај је сладак,
појешћу га целог.“
Ал’ је био кратке среће,
јер кад лизну, спази:
„Наопако – није шећер
тај чика на стази!“
И од стида и од бруке
погну главу скуњен.
рече Снешку: „Љубим руке“
и побеже збуњен.
