Home Bajke i priče ĐAVO I NJEGOV ŠEGRT – Srpska narodna pripovetka

ĐAVO I NJEGOV ŠEGRT – Srpska narodna pripovetka

44
0
Pixabay License

Bio jedan čovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedan put ocu: „Babo, šta ćemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat. Vidiš kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakoga težaka.“

Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da uči zanat. Onda se on digne u svet da traži zanata. Putujući tako udari na jednu vodu, i idući pokraj te vode srete se s jednim čovekom u zelenim haljinama, pa ga čovek zapita kuda ide, a on mu odgovori:

„Idem u svet da tražim majstora kakvog da učim zanat.“

Onda mu reče onaj čovek u zelenim haljinama:

„Ja sam majstor, hodi k meni pa uči zanat kad ti tako srce ište.“

Dete jedva dočeka i pođe s njim. Idući oni tako pokraj one vode, na jedan put majstor skoči u vodu i stane plivati govoreći detetu:

„Hajde za mnom skači u vodu, i uči plivati.“

Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori:

„Ne boj se ništa, nego skači.“

Dete skoči u vodu i stane plivati s majstorom uporedi. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio đavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet. Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti:

„Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo. I mene je tako prevario i dovukao amo s onoga sveta, a i ja sam krštena duša. Nego poslušaj me što ću ti kazati. Ja ću tebe učiti svemu njegovu zanatu, i on kadgod dođe, pitaće te jesi li što naučio, a ti mu svagda kaži da nisi ništa, ako si rad da ga se kurtališeš i da se opet vratiš na onaj svet.“

Posle nekoga vremena dođe đavo i zapita dete:

„Šta si naučio?“

A ono odgovori:

„Nisam još ništa.“

I tako prođu tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete šta je naučilo, ono bi mu svagda odgovorilo da nije ništa. Najposle ga zapita đavo još jednom:

„Jesi li štogod naučio?“

A dete mu odgovori:

„Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao.“

Onda se đavo rasrdi pa mu reče:

„Kad ti do sad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bez traga kud te oči vode i noge nose.“

Dete koje je već dobro đavolski zanat izučilo bilo, odmah skoči na vodu i stane plivati ka kraju i isplivavši iziđe na breg i otide kopu svome. Otac kako ga ugleda, daleko istrči predanj govoreći: „Gde si, sine, za Boga!“

A sin mu odgovori:

„Učio sam zanat.“

Iza toga prođe neko vreme i dođe vašar u obližnjemu jednome selu. Tada reče sin ocu:

„Babo! hajdemo na vašar.“

Otac mu odgovori:

„A s čim ćemo, sinko, kad nemamo nigde ništa?“

„Ti za to nemaš brige,“ odgovori mu sin, i pođu na vašar.

Idući tako putem sin reče ocu:

„Kad budemo blizu vašara, ja ću se stvoriti lep konj, što ga ne će biti u celom vašaru. Sav vašar čudiće mu se. A moj će majstor doći da kupi konja, i štogod zaceniš on će dati. Ali se nemoj šaliti da mu daš ular, nego kad novce primiš, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju.“

Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Turčin pa zavio čalmu oko glave a spustio haljine do zemlje. Kako dođe a on reče:

„Ja ću toga konja kupiti. Govori starče po što je.“

Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće. Kad posle nekog vremena dođe drugi vašar, onda sin opet reče ocu:

„Hajdemo, babo, na vašar.“

Otac mu već nije hteo ništa govoriti, nego odmah pođe s njim. Kad su bili blizu vašara, sin reče ocu:

„Ja ću se sad stvoriti jedna trgovina: šatra puna robe, što je na vašaru ne će biti lepše i bogatije. Ni nju ne će moći niko kupiti, a majstor će moj doći, i platiće štogod zaceniš. Ali ne šali se ne daji mu ključeve u ruke, nego kad novce primiš, udri ključevima o zemlju.“

Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se vašar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca:

„Pošto?“

Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turčina stvori se kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kći bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub u jedan put strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori prsten na rupi. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori čovek, te otide k caru i ponudi mu se da ga primi u službu: služiće ga tri godine dana, a ništa na svetu ne ište, ni hrane ni pića ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojčine ruke. Car ga primi i obeća se da će mu dati. Tako je onaj služio a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a noću lep momak, pak joj govorio:

„Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju.“ Kad se navrše tri godine dana, dođe car ka kćeri svojoj, pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srdito baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu čizmu; a sluga se u jedan put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna u jedan put postane mačak pa vrapca za vrat.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here