Bila tri brata, pa na belome svetu ništa više nisu imali do jednu krušku, te bi tu krušku redom čuvali: jedan bi ostao kod kruške, a druga dvojica išla bi na nadnicu. Jednom Bog pošlje anđela da vidi kako ova braća žive, pa ako zlo žive da im da bolju hranu. Kad anđeo Božij siđe na zemlju, pretvori se u prosjaka, pa došavši k onome što čuva krušku zamoli ga da mu da jednu krušku. On uzbere od svojih krušaka, pa mu da i reče:
„Evo ti od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati.“
Anđeo mu zahvali i ode. Kad sutradan ostane drugi brat da čuva krušku, dođe opet anđeo pa ga zamoli da mu da jednu krušku. I on mu uzbere od svojih krušaka pa mu da i reče:
„Evo ti od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati.“
Anđeo i njemu zahvali i ode. Kad bude red na trećega brata da čuva krušku, opet dođe anđeo i zamoli i njega da mu da jednu krušku. I on mu uzbere od svojih krušaka pa mu da i reče:
„Evo od mojih krušaka, od bratinskih ne mogu ti dati.“
Kad bude četvrti dan, anđeo se načini kaluđer, pa dođe rano ujutru i zateče ih svu trojicu kod kuće, pa im reče:
„Hajdete za mnom da vam dam bolju hranu.“
Oni pođu za njim bez reči. Kad dođu na jedan veliki potok, voda teče, sve uji, onda zapita anđeo najstarijega brata:
„Šta bi ti da ti je?“
A on odgovori:
„Da je sve vino od ove vode, pa da je moje.“
Anđeo prekrsti štapom, a to mesto vode poteče vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi rade, selo čitavo. Onda ga anđeo onde ostavi i reče mu:
„Eto ti što si želeo, sad živi.“
Pa uzme onu dvojicu i pođe s njima dalje. Kad dođu na jedno polje, a tu golub prekrilio polje. Onda zapita anđeo srednjega brata:
„Šta bi ti sad želeo?“
A on mu odgovori:
„Da su to sve ovce, pa da su moje.“
Božij anđeo prekrsti polje štapom, a to sve mesto golubova ovce: tu su stanovi, jedne žene stoku muzu, jedne mleko razlivaju, jedne skorup skidaju, jedne sir sire, jedne maslo tope; tu se načini i kozara, jedni seku, jedni mere, jedni novce primaju, ljudi rade, selo čitavo. Onda mu reče anđeo: „Eto ti što si želeo.“
Pa uzme najmlađega brata i pođe s njim preko polja pa ga zapita:
„A šta bi ti hteo?“
On mu odgovori:
„Ja ne bih ništa drugo, već da mi Bog da ženu od prave krvi Hrišćanske.“
Onda mu anđeo reče:
„O! To je teško dobiti; u svemu svetu samo tri imaju: dve su žene a jedna je devojka, i nju prose dvoji prosioci.“
Idući tako za dugo, dođu u jedan grad gde je bio car i u njega kći od prave krvi Hrišćanske. Kako dođu u grad odmah otidu k caru da prose u njega devojku. Kad oni tamo, a dva cara došla da je prose i metnuli jabuke na sto. Onda i oni svoju jabuku metnu pored onih. Kad ih car sagleda, reče svima koji su se onde desili:
„Šta ćemo sad: ono su carevi, a ovo su kao prosjaci prema njima?“
Onda će anđeo reći:
„Znate li šta? Ovako da uredimo: neka uzme devojka tri loze, pa neka posadi u bašči namenjujući koju kome hoće, pa na čijoj lozi sutra bude grožđe, za onoga neka pođe devojka.“
Oni svi na to pristanu: devojka posadi tri loze u bašči i svakome nameni po jednu. Kad ujutru, a to na lozi onoga siromaha grožđe. Onda car nemadne kud, nego da kćer onome bratu najmlađemu, pa odmah u crkvu te se venčaju. Pošto se venčaju, anđeo ih odvede u šumu pa ih ostavi onde i oni stanu živeti u šumi za godinu dana. A kad se navrši godina, reče Bog opet anđelu:
„Idi vidi kako one sirote žive. Ako teško žive, podaj im bolju hranu.“
Kad anđeo siđe na zemlju, opet se pretvori u prosjaka pa ode k onome što mu potok teče vinom i zamoli u njega čašu vina, a on ga odbije govoreći:
„Da ja dajem svakome po čašu vina, ne bi toga bilo.“
Kad to čuje anđeo, prekrsti štakom, a potok poteče vodom kao i pre, pa onda reče onome bratu: „Nije to za tebe; idi ti pod krušku, pa čuvaj krušku.“
Potom ode anđeo odande i dođe k onome drugom što su mu ovce polje prekrile, i zamoli se da mu udeli krišku sira, a on ga odbije govoreći:
„Da ja delim svakome po krišku sira, ne bi toga bilo.“
Kad to čuje anđeo, prekrsti štakom, a to od ovaca prnu golubovi, pa onda reče onome bratu:
„Nije to za tebe; idi ti pod krušku, pa čuvaj krušku.“
Najposle ode anđeo i najmlađemu da vidi kako i on živi, kad tamo, a on sa svojom ženom u šumi živi siromaški u jednoj kolebi. On se zamoli da ga prime da prenoći, a oni ga sa svim srcem prime i stanu se moliti da im oprosti što ga ne mogu dočekati kako bi želeli, „mi smo“ veli „siromasi ljudi.“ Anđeo im odgovori:
„Ništa za to, ja sam zadovoljan onim što ima.“
Oni onda šta će da rade? Žita nisu imali da mese pravi hleb, nego su tukli koru od kojekaka drveća i od toga hleb mesili. Takovi hleb umesi žena i sad za gosta i metne ga pod crepnju da se peče. Pak stanu razgovarati gosta. Kad posle oni ogledaju jeli im taj hleb pečen, a to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom. Kad oni to vide, dignu ruke Bogu:
„Hvala ti, Bože, te možemo gosta ugostiti!“
Pošto iznesu hlebac pred gosta, donesu tikvu s vodom, pa kad stanu piti, a to u tikvi vino. Onda anđeo prekrsti štakom kolebu, i na onome mestu stvore se carski dvori i u njima svega dosta. Tada ih blagoslovi anđeo i ostavi onde, te su sretno živeli do svoga veka.