Овога пута вам представљамо четири чланице литерарне секције из Основне школе „Никодије Стојановић Татко“ из Прокупља. Захваљујући њиховој наставнице Љиљани Суботић имамо прилику да уживамо у њиховим стиховима. За почетак читамо по једну песму Ање Бјелетић, Дарије Стојановић, Искре Јовановић и Милице Бјелетић а биће их још на нашем сајту…
ДАЈ ДЕТЕТУ ОСМЕХ, ОНО ЋЕ ТЕБИ ДУШУ – Ања Бјелетић, 6 разред
Шта то једно дете има
осим сјаја у очима?
Има очи као небо,
поглед као нека сена,
окренеш се иза себе,
час га има
час га нема.
Дете своју причу има,
некад прича, некад слуша.
Зато њему приђи лепо,
испричај му бајку неку,
отпевај му успаванку
док оно нежно грли зеку.
Нежности му увек треба,
наклоњеност, осмех мио,
да те сутра кад одрасте
не запита: „Где си био?“
Зато немој да се нећкаш.
Ти му увек осмех пружи.
А то дете, веруј, знаће
како да ти се одужи.
Твој је осмех њему важан,
ти га увек њему дај.
Оно знаће то да цени,
његова душа постаће твој бескрај.
ВОЛИМ ТОПЛИЦУ – Дарија Стојановић, 6 разред
Волим Топлицу, ту остајем
Питам се, сви ти људи, где су?
Сигурно одоше на немачку адресу.
Сада им се сузе множе,
Шта тамо видеше, Боже?
Крај Топлице скупили се људи,
Да их испрате на тај камен луди.
Да их срећа тамо прати,
За њима воду просула је мати.
Образ квасе сузе,
Туђина им младост узе.
Срце труне на том далеком путу,
Да су барем овде на минуту.
Сад везана су врата.
Ко обилази њиховог брата?
Снаћи ће те мука тешка,
Даље од Топлице, то је грешка.
Нема тамо рода твог,
Тамо нема: „Помаже Бог!“
Није тачно све што други веле,
Само овде људи се веселе.
Зар је битно да ли су Куба или Малдиви?
Ипак се крај топличке воде најлепше живи.
Нек ми је кућа и на једној води
Бар овде сањам о слободи.
Зашто да ми срце вене,
Кад се сви окупе, а нема мене?
Не треба мени језик страни,
Само мирни дани
Где су Прокупчани.
Волим Топлицу, ту остајем
Да се њеним cунцем грејем,
Ту да плачем, да се смејем.
Најлепши је топлички крај,
А и деда је рекао: „Чувај обичај!“
РАЗИГРАНА ЗИМА У МОЈИМ СНОВИМА – Искра Јовановић, 6 разред
Увече када се заврши зимски, али кишни дан
Ја затворим очи и одлазим у свој сан.
Око себе видим снег, лед и све је бело,
Само се неко дете на санкању заруменело.
Дечије санке вуку ирваси,
Док њихове рогове красе најлепши украси
Дечија граја чује се свуда,
Да је санкање забавно, то није заблуда.
Свуда је мокар бетон и видим пуно барица,
А негде има леда и провири која леденица.
Зима можда има мана,
Али увек се гледа њена боља страна.
Најлепша страна зиме је када падне дуго очекивани снег
И забели читав брег.
Деца радосно разговарају са Снешком
И свако му се обраћа са смешком.
Он им се захваљује, јер да направе њега
Потребно је пуно снега.
Са неба падају беле балерине
Које покривају брегове и долине.
Њихов плес по ветру је тако спретан и елегантан,
А сваки њихов окрет брилијантан.
Када се пробудим и видим зимски дан без снега,
Волела бих да макар мало има ње
КЊИГЕ СУ УВЕК У МОДИ Милица Бјелетић, 7 разред
Где би наше мисли и све оне бриге
Да човек није измислио књиге?
Још давних дана, уз тешку муку
Човек је на глини вежбао руку.
Записивао је тако разне мисли, приче, податке и ствари,
због којих нико не може историју да квари.
Развитак књиге, тврде и меке
Отвара свима путеве ретке.
Од асирског краља и његове библиотеке
Векови су прошли до штампарске пресе.
На сцену је ступила савремена књига
И за човчанство више нема брига.
Читање књига није задатак лак.
Ко много чита прави је јунак.
Тако је било још од давнина,
Па до наших дана
Свако ко чита
Знање је његова јача страна
Читај! Пиши!
Своју причу води!
И знај,
Књиге су увек у моди!
