Михаило Филиповић је рођен 23. септембра 2009. године у Ужицу, у вишечланој породици, као најстарији од четворо деце. Ученик је седмог разреда Основне школе „Петар Лековић“ у Пожеги.
Одличан је ученик, у слободно време пише вицеве, приче, песме. Инспирисан песмама Мике Антића, Љубивоја Ршумовића и чика Јове Змаја, написао је збирку песама, описујући разне мотиве и личности из свакодневног живота.
Обожава српски језик – и граматику и књижевност и има подршку свог разредног старешине, уједно и ментора, наставнице Српског језика и књижевности, Милке Дробњаковић из Пожеге.
Први унук у обе фамилије, дуго је држао монопол над бабама и дедама, ујацима, теткама и стричевима. Уз родитеље и остале блиске сроднике још као мали заволео књигу јер је растао окружен њима уз богату ризницу библиотеке у штампарији „Епоха“, коју су основали његови бака и деда, и у којој породично раде и његов отац и тетка. Поред тога, помагао је баки Милки у раду у породичној књижари читајући у слободно време нове наслове.
Већ током шесте године самостално је читао и поезију и прозу и на ћириличком и на латиничком писму. Током предшколског периода, а касније и у школи наставио да учествује у бројним пројектима из различитих области, и на такмичењима из језика, природних и друштвених наука где постиже запажене резултате.
Тренирао је фудбал и кошарку, али је због епидемије вируса Ковид-19 престао са тренинзима и интензивније се посветио писању поезије и прозе.
Објављена збирка песама „Бочели и бумбар“ представља плод размишљања једног „стармалца“ како Михаило себе описује, који на духовит и оригиналан начин пише о анегдотама из породичног живота, инспирисан свакодневним догодовштинама са млађом браћом и сестрицом и њиховим међусобним односима и везама.
Поред тога, написао је завичајне и описне песме инспирисан лепотом својих села и љубављу према њима, а значајно место у збирци заузимају и породичне песме у којима описује своје најближе.
Збирка песама „Бочели и бумбар“ добитник је књижевне награде коју додељује Лист за дечју књижевност „Момчило“ – награде Млади Момчило за 2022. годину, за децу песнике, за песму или књигу објављену у претходној години.
Песма „Замислите, децо“ добитник је друге награде на 13. литерарном конкурсу „Радовићев венац 2022. године“ док је песма „Тешким корацима у незаборав“ освојила похвале на конкурсу Спомен-парка „Крагујевачки октобар“ под називом „Доста су свету једне Шумарице“ 2022. године и на традиционалном литерарном и ликовном конкурсу поводом Дана библиотеке Народне библиотеке „Јован Поповић“ у Кикинди.
Песма „Божићно јутро“ је освојила похвалу на 6. Таблином божићном конкурсу за ученике основношколског узраста са јужнословенског говорног подручја који организују Интернет часопис за подстицање дечјег стваралаштва „Табла“ и Библиотека „Старац Никанор Хиландарац“ (при храму Васкрсења Христовог у Нишу). Михаилове песме су објављене у зборницима награђених и похваљених радова наведених установа.
У међувремену, Михаило је завршио и роман који ће из штампе изаћи крајем фебруара.
СТАРМАЛИ
Шта значи стармали?
Мали, а велики или велики, а мали?
Шта сам ја?
И шта смо сви ми, моји сапатници стармалци?
Причају ми: „Кад си био мали, радио си ово и оно…“
А ја се не сећам ни да сам икад био мали,
јер кад би требало да сам био мали,
говорили су ми: „Ти си као велики,
ти си стармали!“
И тако настаде општа забуна,
а онда дођоше и два брата као налет монсуна,
ја одмах одрастох,
играчке, књиге и собу дадох,
узеше ми и душу и све,
окрену се живот наглавачке посве.
Сад нисам ни мали,
ни стармали,
сад сам човек прави.
На све ето и сестре,
лични носач њен сам,
дворска луда, аниматор,
имитатор, медијатор.
ДИНЕ
Ходам и ходам,
табани трну,
од сувоће и жара
што пустињом хара.
Ходам и ходам,
ветар стазе брише,
пустињска дина
врелином одише.
Гушим се тако,
оазе нигде,
пута нема
да се негде стигне.
Ходаш и луташ
пустињом живота,
кораке правиш,
отиске остављаш,
ал` ветрови носе
и тебе и траг,
схваташ да постојиш
само у оном
ком си драг.
Корака нема,
нестао је траг,
отисак одуван,
остао је знак,
сећање само
бледо ил` јако
у зависности да л` си
допринео икако
да твоје име
оде у вечност
спрам звезда већ сјајних,
у песмама опеваних.
ГЕНЕРАЦИЈСКИ ЈАЗ
Кад причам баки на језику српском,
oна не разуме.
Питам се што?
Помињем јој разне инсталације и директорије,
шаљем јој снепове, качим сторије,
нема је да одговори па губим ватрице
и у бесу деинсталирам апликације.
Модерна бака, шездесет лета,
ал’ није брза као комета.
Хтела би она, ал’ рефлекси спори,
никако да добијем лајк на стори.
Зовем на чет, није на мрежи,
она на јоги, у равнотежи.
Модерна бака, ал’ није за нет,
ипак би она у кревет.
