Место: соба у којој је окићена јелка
Ликови: писац, деда, сека и дечак
(налазе се испред окићене јелке)
Писац:
Постоји једна легенда
Прича се од давнина,
Зашто јелка
Уочи празника
На врху звезду има.
Па се традиција и данас,
са колена на колено преноси,
јелка зна с поносом
звезду да носи.
Дечак:
Ускоро ће Нова година, Божић
Често ме подсећа сека,
Интересује ме, деда,
зашто Звездом се кити јелка?
Од свих украса
Сека стално напомиње,
Мора ту бити звезде,
Увек око тога брине.
Деда:
То је традиција стара
Чува се од давнина,
Сећање је
На рођење Исуса, Божијег сина.
Три су га мудраца
Даровала по рођењу,
Kлањали су му се пастири,
Уз честитку и жељу…
Сека:
Шта је даље било
Испричај нам деда,
Зашто на врху јелке
Мора да стоји
баш звезда…
Деда:
Изнад пећине су расла
Три дрвета
Бор, кедер и јела,
И она су даровати
Малог Исуса хтела.
Бор је стресао шишарке
да се ложи ватра њима,
Да не буде хладно
Мајци, сину, присутнима…
Kедар је стресао лишће
Мирисом је пећину испунио,
Својим се даром
силно поносио…
А јелка тужна
Само што се није расплакала
Поклон за Исуса
Није имала…
Звезда је тада на њен врх пала
Затрептао је њен сјај,
Поклон је био за Исуса
Отуд је овај стари обичај…
