Home Bajke i priče ЗЛАТОКОСА – Гроздана Олујић

ЗЛАТОКОСА – Гроздана Олујић

45
0
Pixabay License

На обали реке давно, тако давно да је већ и име места заборављено, живела је девојка златне косе. Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака. Кожа јој је била прозрачнија од латице јасмина, од пуцкетања ватре у мразним ноћима слађи смех.
— Како је танана, како красна! — шапутали су људи, и облаци, и река. Из земље ледених брегова долазили су ветрови да јој кроз златну косу прођу, а птице су се у лету заустављале да је виде. Шта да се о младићима каже?
— Таква се на земљи само једном рађа! — говорили су старци. — Не понављају се чуда!
Златокоса и сама поверова да лепше од ње на свету нема. Дане и недеље поче проводити над кладенцем, посматрајући свој лик у води. Ни корак срне, ни лет лептира, ни лелујање трава нису могли да привуку њену пажњу ни на један једини тренутак. Узалуд су се довикивали младићи да на себе скрену њен поглед. Узалуд су је другарице звале да изађе с њима на ливаду: цветају беле раде, вилин-коњици и свици лете.
— Шта ће ми беле раде? — одвраћала је Златокоса. — Лепша сам ја од белих рада, и јоргована, и ружа. Шта је светлост свитаца према бљеску моје косе? Шта тананост вилиних коњица према мом струку? — настављала је да гледа свој лик у води, а девојке су одлазиле у поља радујући се мирису високе летње траве, смејале се и певале.

Затим су једна за другом постајале невесте, па младе мајке. Златокоса је презриво слегала раменима: — Нека их! Обичне девојке, па обична и судбина.

Раскошнија од сунца бљештала је, шуштала као водопад девојчина коса. Травке би за коленце израсле да је виде, па је чак и река гледајући је заборављала да тече и задивљено жмиркала у врбаку. Приче о лепоти Златокосе шириле су се земљом као пожар. Ко зна да ли их је ветар разносио или их је река собом ваљала — тек људи су преко мора и планина, преко глечера и пустиња прелазили да је виде, да јој се из прикрајка диве, јер нико није имао смелости да приђе и запроси њену руку.
Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце? Појави се горд и смео момак с чаробном свиралом о појасу и чаробним мачем у руци и зарече да ће освојити Златокосу. Није било те опасности из које га мач не би могао избавити и није било човека ни звери коју песма свирале не би била у стању да припитоми. Чега је имао да се плаши?
Нежан и тих је био глас свирале, али траве и воде су од њега постајале лековите, заустављале се поплаве и пожари, отварала недра земље да покажу своја скривена блага. Да је хтео — младић је могао бити моћнији и богатији од сваког дара на земљи. Али, он није марио ни за моћ, ни за богатство! Снагом чаробног мача бранио је понижене и обесправљене; гласом свирале лечио болне и немоћне. Довољно је било да засвира, па да и најболнији забораве на бол, најнесрећнији запевају, а из осушених грана воћки избије цвет, па плод. Свиралу, мач и верног пса—пријатеља имао је младић, али његов је био свет. Чим би се негде појавио све би постајало радосније и светлије, све док није угледао Златокосу.
Само што га је погледала као да је златну узицу затегла око његовога врата: заборави младић и на песму и на сан. Блед и збуњен посртао је међу људима, док не усправи главу и рече:
— Моја ће бити Златокоса!
Рекао је то само једном, али глас људскоме уху поверен и од најбржег је коња бржи. Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече:
— Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав!

Девојка се гордо насмеја сигурна да таквог нема и не може га ни бити. Али, младића ни то не поколеба. С руком на врату верног пса, он стаде пред Златокосу и рече:
— Реци ми те три жеље, Златокоса! Да видимо: могу ли их или не могу испунити?

Танак и усправан као врбова грана стајао је младић и гледао у девојку. Пламене и жестоке су му биле очи, оштра и хитра реч. Људи су га с нежношћу посматрали. Златокоса се трже и задрхта. Да се то није Месец у момка-лепотана претворио? Поглед младића, светао, и врућ измицао јој је тло испод ногу. Но Златокоса се прибра и рече:
— Врати се тамо одакле си и дошао, момче! Ко може сунчану зраку да присвоји? Ничија нисам, ничија нећу ни бити! Заборави ме и нека ти је срећан пут!

Да би прикрила збуњеност, погну Златокоса танани врат и презриво се насмеја, али младића ни то не одврати:
— Како да одем? Реч сам дао: смејаће ми се људи.
— Па добро! — хладно га погледа Златокоса. — Да видимо: има ли срце снаге колико уста причају! Моја прва жеља је твој — мач!
Зањиха се младић као да је јак ветар трску повио, али ни овога пута не устукну:
— 3ар само слаб и рањив могу до твоје љубави стићи? — обрати се Златокосој с прекором у гласу.

— Зар не знаш да мачем убоге браним, да је мач само у мојој руци чаробан?
Девојка тренутак поћута, строго га погледа и рече:
— Знам. И знам да више никоме неће добра донети, али то је моја жеља..

Девојка заповеднички испружи руке, а младић без речи положи мач на њих. Људи који су стајали око њих посматрали су их заустављена даха, ужаснути.

— Ко ће их сада од зла бранити? Шта хоће та девојка? — питали су се у себи, не усуђујући се да гласно изговоре ни једну једину реч.

Би 3латокосој жао, али и за њу као и за младића узмицања није могло бити: људи око њих све више су сужавали круг. Пекли су Златокосу њихови погледи. Прљио јој је образ њихов дах. Тишина је била тако потпуна да се чуло како листак на земљу пада, када се младић сабра и рече:
— Шта ти је друга жеља? Сурова си колико и лепа, Златокоса, не верујем да ћу је лако испунити.

Младић је стајао усправнији од јаблана, а онда се наглас насмеја.

— Да се ниси од сопствене жеље уплашила? — упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала.
— 3ашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш? — упита тихо, а младић подиже главу увис и мирно рече:
— Шта ти је друга жеља, реци!
Устукну Златокоса корак уназад, али изусти:
— Твоја свирала!
Низ леђа присутних склизнуше жмарци. Ветар се заустави у грању. Ни река више није текла. Само се чуо урлик пса.
— Ти никог њеним гласом нећеш исцелити, опомињем те. Само мојим дахом покретана свирала има моћ! Остави ми бар њу! Зар не знаш колико је болних и невољних?

Једна од жена зајеца. Веровала је да ће јој свирала извидати слепога унучића. Шта сада? Њеноме јауку придружи се јаук старице: имала је болног деду. Али, Златокоса не узмаче. Тврдим и оштрим гласом, нагнута к младићу, заповеди:
— Рекао си да ћеш ми жељу испунити. Дај свиралу! Низ образ младића клизну суза, саже се и помилова пса који је дрхтао крај његових ногу, али даде свиралу Златокосој.
— Проклета била! — полете једна жена к Златокосој.

Врисак друге до седмог неба дође. Младић се и не помаче. Само му се рука спусти на псећу главу и нежно пређе преко ње. Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч? Тишина, тежа од камена паде између младића и Златокосе. Младић тихо упита шта још хоће, а девојка нестрпљиво забаци главу.
— Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш? — хтеде Златокоса да додирне младићев образ, али се овај одмаче корак уназад.
— Не вреди Златокоса моје жртве! — прође му као удар грома кроз срце.

Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли? — лагано, као да с ножем забоденим у леђа иде, пође младић низ реку. Испред њега ишла је његова сенка. Иза њега пас чији му је врели језик лизао час листове ногу, час длан.
— 3ар тај пас толико вреди? — потрча Златокоса за младићем. — 3ар ти је од моје лепоте дражи? — трчала је девојка, саплитала се, падала, дизала, опет трчала, али младић и пас стално су јој за корак измицали.

Коначно, и ноћ паде, и роди се ново јутро. Младић је бежао. Златокоса га је пратила у стопу. Ко зна колико је већ кожа с њених табана пало? Преко брда и глечера, преко пустиња и камењара посртала је Златокоса, молећи младића да стане и саслуша је:
— Хтела сам твоју љубав да искушам! — викала је за младићем, али он је био слеп за њену лепоту, нем за њене молбе.

Је ли кајање у њој горело, или је од чежње постајала све прозрачнија, све лепша? Ко зна! Као златни барјак вијорила је њена коса.
— Вратићу ти свиралу, вратићу ти мач! — молила је младића да застане ма за тренутак. — Не одговарај на љубав мржњом — плакала је али младић је одмахивао руком и продужавао свој бег. Већ је и на крај земље стигао, и ивице неба се дохватио, кад девојка крикну:

— Као пас ћу за тобом ићи, опрости ми, опрости…
Младић се трже, застаде. Поколеба га начас нежност и туга у гласу 3латокосе. Али, готово у исти мах, осети врели дах пса на листу ноге, стресе се, одречно одмахну главом, и закорачи преко ивице неба. Толико је био сигуран да се последњој самоћи приближава да се и не окрену, нити ослушну. Нечим тананијим од слуха, ипак, осети примицање девојчиних лаких корака и — потрча. Али, потрча и Златокоса, и трчи још и данас.
Лети, када су ноћи светле и топле, погледајте у небо и — видећете: танани срп месеца на престаје да следи једна звезда.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here