Home Bajke i priče ЗЛАТНА ГУСКА – Браћа Грим

ЗЛАТНА ГУСКА – Браћа Грим

32
0

Био један човек па имао три сина. Најмлађи се звао Тупавко и сви су га презирали, исмејавали и у свакој прилици запостављали.

Једном најстарији син крене у шуму да сече дрва, а мајка му даде да понесе леп, мирисав колач и боцу вина, да не гладни и не жедни.

Кад је дошао у шуму наиђе неки стари, седи човечуљак, који му пожели добар дан и замоли га: — Дај ми парче колача из твоје торбе и допусти да пијем гутљај вина, море ме глад и жеђ.

Али паметни син одговори: — Ако ти дам од свог колача и од свог вина, неће мени ништа остати. Хајд’, губи се одавде! — окрену му леђа и оде даље.

А кад је почео да обара дрво, не потраја дуго те промаши и посече се секиром по руци, тако да је морао отићи кући да му превију рану. — То му је био дар од седог човечуљка.

Онда други син пође у шуму. Мајка и њему, као и старијем, даде колач и боцу вина. И њега срете стари, седи човечуљак и затражи му парче колача и гутљај вина.

Но и други син мудро рече: — Оно што бих дао теби недостајало би онда мени. Хајд’, губи се одавде! — окрену му леђа и оде даље.

А казна није изостала. Тек што је неколико пута замахнуо секиром, удари се по нози, па су морали да га однесу кући.

Тада рече Тупавко: — Оче, пусти мене да одем и насечем дрва.

А отац одговори: — Твоја браћа рђаво су прошла, мани се тога, ти се у то не разумеш.

Али Тупавко је толико мољакао да он најзад пристаде: — Де, иди. Без муке нема науке.

Мати му даде погачу замешену водом и печену у пепелу и уз то боцу прокислог пива.

Кад је дошао у шуму сретне и он старог, седог човечуљка, који га поздрави и рече: — Дај ми парче колача и гутљај из твоје боце. Тако сам гладан и жедан.

Тупавко одговори: — Имам само погачу из пепела и киселог пива. Ако ти је то по вољи можемо сести и јести.

Они седоше. А кад Тупавко извади погачу, она се претворила у фини колач, а кисело пиво у добро вино. Они се наједоше и напише, а онда рече човечуљак: — Пошто имаш добро срце и радо делиш с другима, подарићу ти срећу. Тамо стоји једно старо дрво, посеци га, па ћеш нешто наћи у његовом корену. — И човечуљак се опрости.

Тупавко оде онамо и обори дрво. А кад је пало, у корену је седела гуска с перјем од сувога злата. Он је узе и понесе са собом па оде у гостионицу да тамо преноћи. А гостионичар је имао три кћери, па кад су виделе гуску, хтедоше да знају каква је то чудесна птица и зажелеше да имају бар једно златно перо.

Најстарија је мислила: — Наћи ћу ја згоду да ишчупам једно перо, — па кад је Тупавко изишао, она ухвати гуску, али јој се у тај мах и прсти и рука чврсто за њу прилепише.

Ускоро дође и друга кћи, коју је такође копкало да дође до једног златног пера. Али тек што је дотакла своју сестру, прилепила се за њу.

Најзад дође и трећа, са истом намером. Али обе повикаше углас: — Немој прилазити, забога, немој прилазити!

Но она није могла да схвати зашто да не приђе, већ помисли: — Оно што могу оне, могу ваљда и ја, — па им притрча: али чим је додирнула сестру, залепила се за њу. Тако су морале да проведу сву ноћ поред гуске.

Идућег јутра Тупавко узе гуску под пазухо па пође, не обазирући се на три сестре које су биле прионуле за њу. Оне су морале стално да трчкарају за њим, сад лево сад десно, ма куд он ногом кро- чио. Насред поља сретне их поп. Угледавши чудну поворку он рече:

— Зар вас није стид, неваљалице једне, да јурите за момком преко поља? Зар јее то пристојно?

Рекавши то он ухвати најмлађу за руку и хтеде да је повуче. Али чим ју је додирнуо и он се залепио, па је и сам морао да трчи за њима.

Мало затим наиђе црквењак и виде господина попу како у стопу прати три девојке. Он се зачуди и викну: — Хеј, господин-попо, камо то хитате? Не заборавите да данас имамо још једно крштење, — притрчи му, ухвати га за рукав и у тај мах чврсто приону уз њега.

Док је ово петоро тако каскало једно за другим, наиђоше са њиве два сељака са мотикама. Попа их замоли нека откаче њега и црквењака. Али тек што додирнуше црквењака, и они се прикључише, па их је сад седморо каскало за Тупавком са гуском.

И тако стигоше у један град у коме је владао неки краљ, који је имао кћер толико озбиљну да нико није био кадар да је насмеје. Стога је објавио закон да ће је онај који је насмеје, добити за жену. Чувши то, Тупавко са својом гуском и њеним привесцима оде пред краљеву кћер. А њу, видећи како ово седморо каскају једно за другим, спопаде грохотан смех, и никако није могла да престане.

Тупавко је тад запроси, али се краљу не свиде зет, па стаде да изналази свакојаке изговоре и рече да најпре мора да му доведе човека који може да попије читав подрум вина.

Тупавко се домисли да би му зацело могао помоћи седи човечуљак, оде у шуму, и на ономе месту где је посекао дрво виде некаквог човека где седи сав снужден. Тупавко га упита која му је невоља, а овај одговори: — Жеђ ме мори, а не могу да је угасим. Не подносим хладну воду. Попио сам, додуше, буре вина, али шта је кап воде на усијани камен.

— Ја ти могу помоћи, — рече Тупавко. — Пођи са мном, па ћеш се напити до миле воље.

Он га одведе у краљев подрум. Жедник се баци на велике бачве па повуче, повуче, да га заболеше слабине, и пре но што је минуо дан попио је пун подрум вина.

Тупавко поново затражи младу. Али краљ се љутио што ће му тај никоговић, кога сви зову Тупавко, узети кћер, па поново стави услов: да мора најпре да доведе чозека који може да поједе читаво брдо хлеба.

Тупавко, не оклевајући, одмах оде у шуму. Тамо је на истом месту седео човек који је себи стезао трбух каишем, мрштио се и говорио: — Појео сам пуну пећ хлеба, али шта је то на човека моје глади! Остаде ми стомак празан, па морам да притегнем каиш да не умрем од глади.

Тупавко се обрадова томе и рече: — Хајде пођи са мном, најешћеш се колико ти срце иште.

Поведе га у краљев двор, а краљ је дотерао све брашно из целе земље и напекао читаво брдо хлеба. Гладница из шуме навали да једе, и за дан слисти цело брдо.

Тупавко по трећи пут затражи невесту, али краљ још једном смисли изговор и затражи од њега лађу која може да вози и по води и на копну.

— Чим допловиш тим бродом, — рече он, — одмах ћеш добити моју кћер за жену.

Тупавко се упути право у шуму. Тамо је седео седи човечуљак с којим је поделио свој колач. Он рече: — Ја сам за тебе пио и јео, па ћу ти и лађу дати. Све то чиним зато што си био милосрдан према мени.

И он му даде лађу која вози и по води и на копну. А краљ, видећи то, није више могао да му не да кћер. Онда прославише свадбу, а после краљеве смрти Тупавко наследи краљевину, и дуго је година задовољно проживео са својом женом.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here