Беше неки човек који је имао три сина, али од имања немаше ништа до куће у којој је живео. Сваки од синова прижељкивао је да после очеве смрти баш он дође до куће, али оцу су сва тројица била подједнако драга. Тако није знао шта да започне, а да некоме не учини нажао. А да прода кућу – ни то није хтео, јер је она била још од његових предака, иако би продајом стечени новац могао поделити својим синовима. Коначно нађе излаз, те синовима рече:
„Пођите у свет и окушајте срећу. Нека сваки научи по занат, па кад се затим вратите, ономе ко се покаже као најбољи мајстор – оставићу кућу.“
То синове задовољи, па најстарији рече да би хтео да постане ковач, други – берберин, а трећи – мачевалац. Затим одредише време кад ће се сва тројица вратити кући, па кренуше на пут. Догоди се баш да је сваки од њих нашао ваљаног мајстора код кога је нешто честито могао научити.
Када је протекло одређено време, они се вратише оцу. Али нису знали како да нађу најбољу прилику и да покажу своје вештине и умеће те седоше да се договоре. Док су тако седели, одједном дојури зец преко поља.
„Ех!“, узвикну берберин, „долази као поручен!“
Он узе плитицу и сапун, па поче правити пену све док се зец не приближи, а затим га у пуном трку насапуња и обрија му брчиће, а да га при том не посече и не повреди ни за длаку.
„То ми се допада“, рече отац, „ако се други ваљано не заложе, кућа је твоја.“
Не потраје дуго, кад дојурише једне кочије у којима је био неки господин.
„Сад ћете видети, оче, шта ја умем“, рече ковач.
Он дотрча до кочија, па коњу који је јурио одвали четири потковице, те му, такође у трку, поново прикова четири нове.
„Ти си људина“, рече отац, „радиш исто тако добро као и брат ти, ја не знам коме да оставим кућу.“
Тад рече трећи брат:
„Дозволите ми, оче, да и ја покажем своју вештину“, и како је почела да пада киша, извуче мач и започе њиме унакрст замахивати над својом главом, тако да на њега не паде ниједна кап. А кад киша удари јаче, и најзад тако јако да је сипала као из кабла, замахивао је мачем све брже и брже, те остаде тако сув као да је био нечим потпуно заштићен.
Кад отац то виде, задиви се и рече: „Ти си извео највећу мајсторију, кућа је твоја.“
То задовољи осталу двојицу браће. Али, као што су се раније заветовали и зато што су се толико волели, они се договорише и остадоше сва тројица у кући, бавећи се сваки својим занатом; и како су били тако добро обучени и спретни мајстори, зарадише много пара.
Живели су тако задовољно до старости и кад се један од њих разболе и премину, остала двојица су толико туговала да се и они разболеше и убрзо помреше. А пошто су били тако умешни као мајстори и тако су се волели као браћа, положише сву тројицу у један гроб.
