Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odneli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad se zemlja potuži Bogu da hoće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola.
Kad siđe sveti Aranđel na zemlju, a on se udruži s đavolskim carem; ali đavolski car oseti šta on hoće, pa se dobro uzme u pamet. Hodajući tako po zemlji njih dvojica zajedno dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju.
Pošto se malo prokupaju, onda reče sveti Aranđel: „De da ronimo, da gledamo koji može dublje.“
A đavo mu odgovori: „Hajde de.“
Onda sveti Aranđel zaroni, i iznese u zubima peska morskoga. Sad treba i đavo da zaroni, ali se boji da mu sveti Aranđel dotle ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu čuva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska.
Kako đavo zaroni, a sveti Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobegne k Bogu, a svrake stane da kreka.
Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je, pa se brže bolje vrati natrag.
Kad gore, ali se more zaledilo, ne može napolje!
Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteče za svetem Aranđelom!
Onaj beži, a ovaj za njim! Taman kad sveti Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge iščupa veliki komad mesa.
Kad sveti Aranđel dođe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplače: „Šta ću, Bože, ovako grdan?“
A Bog mu reče: „Ćuti, ne boj se; ja ću narediti da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu.“
I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadve noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.
