„Српска наставничка награда Просветитељ“, настала 2024. године, представља највиши облик признања и јединствени је симбол изузетности у српском образовању. Уважава наставнике доуниверзитетског образовања и њихов индивидуални труд и посвећеност професији.
Визија награде је Србија у којој су они који образују на врху друштвене лествице, док је њен циљ буђење свести најшире друштвене заједнице о значају наставничког позива и његовог немерљивог утицаја на развој и напредак Србије. Весна Станимировић, васпитачица из Сремске Митровица је једна од четворо финалиста Награде „Просветитељ“.
Сви пријављени наставници вредновани су кроз следеће критеријуме:
- Успех у учионици: наставнички утицај на исходе и квалитет образовања, интеграција савремених метода у наставу, успешна примена интегративне и свих других модела иновативне наставе и целоживотног учења
- Иновације у настави: креирање и примена иновативних дидактичких средстава и допринос развоју педагогије срећног учења
- Резултати успеха учења
- Врлине и моралне вредности: креативне наставне активности које развијају моралне вредности и учешће у пројектима који африрмишу врлине и моралне вредности и умрежавање са другим школама и организацијама
- Утицај на заједницу: пројекти и активности у сарадњи са локалном заједницом, примери наставничке праксе који промовишу друштвену одговорност, покретање позитивних промена за угрожене групе људи
- Унапређење наставничке професије: дељење успешних наставничких пракси са колегама, умрежавање на локалном и националном нивоу и покретање позитивних промена изван учионице
- Награде и признања: градска, државна, међународна и светска признања.
Весна Станимировић испуњава све критеријуме и то вишеструко, кроз свих седам вредновања, те се тако нашла, најпре, међу 15 најбољих наставника Републике Србије и Републике Српске, а затим и међу четири најуспешнијих.
„Прво скочи, па, онда, реци: Хоп!“, каже финалисткиња, која са нама дели пут скокова који су је довели до ове престижне награде.
„Давне 2011.године нисам ни слутила да ћу данас бити овде где јесам. Изузетно сам поносна на своју наставничку праксу и на њен утицај на друштво које препознаје и вреднује рад наставника. Деца су мој мали свет око којег градим зид са безброј врата за њихов развој, напредовање, учење, радост. Тај зид има улогу и да штити од неповољних утицаја тренутне реалности.
Била сам добар студент, са високим просеком: 9,78 и 9,56, те сам формалним образовањем стекла звање васпитача предшколског детета и професора разредне наставе. Оба су моје велике љубави. Стицајем околности, након 236 одбијеница, 237. пут сам успела, јер сам створила место у којем расте и живи љубав. То је један од доказа да никада не треба одустати од својих снова. Они се остварују, пре или касније, јер је све могуће, а за оно што мислимо да није, треба само више времена. На томе се базира и део моје образовне филозофије коју, на безброј примера, свакодневно поручујем деци.
На једној богатој башти, испуњеној поврћем, саграђени су темељи који су ме данас довели до „Просветитеља“. Огроман труд, напор, залагање, борба, одрицање, кредити, финансијске потешкоће, унутрашње борбе и борбе са спољним факторима, чиниле су ме још спремнијом и одлучнијом у томе да не одустанем. На крају, шта бих поручила мојој рођеној и мојој рођеној вртићкој деци да сам одустала?
Трновит је био пут, пун изазова, стрепњи, непроспаваних ноћи, али када имате подршку, све постане лакше.
Данас, од баште до „Стоногице“, иза нас је много успеха, дечијих и васпитачких, много радости и загрљаја, признања и награда, иновација и покретања промена, а што је најважније много је деце која су своја рана детињства провела у срећном учењу, уважавању, подстицају, креирању, путовању, фестивалима, стваралаштвима, пријатељствима и радости.
„Педагогија је уметност мотивисања.“- норвешки педагог Годи Келер, чији је цитат мој други део образовне филозофије.
За ову престижну награду пријавио ме је Иван Бошњак, Искрин и Федоров тата. Неизмерно сам му захвална на томе, али не због прилике да се такмичим, јер награду нисам ни доживела као такмичење са другим колегама. Захваљујем се на прилици да упознам све те дивне људе који се свакодневно боре за боље образовање данас и сутра и заувек, али и на прилици да се мој професионални рад и оно што ја јесам, вреднује, како би установила да ли сам на добром путу. Признајем, било је много несигурности, са честим размишљањима о томе да ли вреди мој једанаестовно-часовни радни дан? Вреде ли све борбе, жеље, мотивације, труд, одрицања… По престанку тих недоумица, увек схватим да вреди! У том смислу, никако не говорим о финансијској вредности, јер она није мој мотив никада ни била. У прилог томе говоре различите околности, под којима и даље успевам да одржим „Стоногицу“ као место љубави и подршке за све. Родитељи деце која похађају „Стоногицу“ не остварују субвенције и подршку у плаћању боравка, док су цене далеко испод економске цене. Често, „крадем“ из куће и одвајам део личне зараде на уређење собе за децу, дворишта вртића, дидактичке материјале, усавршавања, пројекте и сл.
Но, како говоримо „Просветитељу“, искористила бих прилику да се захвалим свима онима који су ме подржавали све ове године и који су ме бодрили да не одустајем. Захваљујем се родитељима на поверењу и спремности да буду наши саучесници у васпитању, образовању и развоју деце. Захваљујем се и онима који ме нису подржавали, јер су ми дали снагу да и даље сијам, али и веру у то да ме не могу угасити, јер не знају зашто сијам.
Приликом једне дечије приредбе, бројна публика је седела у белим мајицама. На њима су били и неки натписи на које нисам обраћала пажњу, јер је на бини било деце које сам морала да мотивишем за јавни наступ, уз безброј пута поновљену реченицу: „Ти то можеш! Поносна сам на тебе!“ Ипак, пажњу ми је привукла бака детета, која је седела у првом реду гледалишта. Она је права дама, те ме је тако и збунила том мајицом, која се никако није уклапала у њен дамски стил. Прочитах натпис са њене мајице, па са оне до ње, иза ње, у трећем реду, лево, десно, докле год сам са бине могла да видим. Натпсиси црвене боје изражавали су захвалност „Стонигици“ за: љубав, учење, ликовне радове, загрљаје, подршку, разговоре… Та слика ће ми заувек остати у сећању.
Остало је да сачекамо 3. октобар, када ће се на свечаној додели награда за финалисте и за једног од нас који ће носити признање и титулу „Просветитеља“, заблистати просвета. Ко год од нас четворо да понесе ту титулу, бићу подједнако срећна и поносна као да сам је понела ја. Мале су разлике или их, готово и нема, када је у питању вредновање рада свих полуфиналиста.
Истакла бих и то да Србија има много просветитеља, у свакој школи или вртићу, бар по једног. Они су тихи, ненамтељиви. Време је да следеће године свако од нас пријави једног таквог наставника и пружи му прилику да се увери да нас има доста таквих, који светлећи за себе сијају за све нас.“
Весна Станимировић
