Tražim pesmu o žirafi
i kelneru što se nag’o
nada mnom k’o fišek beo
sa pitanjem – Šta si hteo? –
kažem suvo:
Da l’ bi skuv’o
četiri kafe za žirafe?
Možda bi ih mirisa zvao
pa bi došle, pa bi sele
pa bi sa mnom priče prele.
Prijatelju imam želju
da napišem pesmu malu,
sitnu kao zrno kafe,
malu pesmu za žirafe.
Ja znam nešto o žirafi –
kelner reče.
O pegama koje nose –
kelner reče.
Pre prvoga cirkusa na svetu
sve su žirafe bile žute,
živele su dve po dve, u duetu,
i istezale vratove krute.
I kad je prva žirafa pošla po svetu
na turneju uz jedna cirkuska kola,
u svakom gradu su na nju lepili etiketu
i sto svakojakih starinskih šara,
a njen vrat dugačak kao trola
ličio je na visoki oglasni stub sa trotoara.
Njena žuta koža bila je puna slika
kao kofer velikog putnika.
I od glave do pete,
svud gde su bile etikete
i druge šare,
ostale su pege
velike kao najveće pare.
I mic po mic
pa sve žirafe
obukle pegavi cic.
