Home Bajke i priče “ТАВАН СЕЋАЊА“ (игроказ) – Ана Иветић, васпитачица, Предшколска установа “Стоногица’, Сремска Митровица

“ТАВАН СЕЋАЊА“ (игроказ) – Ана Иветић, васпитачица, Предшколска установа “Стоногица’, Сремска Митровица

175
0

ЛИЦА: Бака, стари сат, меда, балетска ципела, лутка
СЦЕНОГРАФИЈА: осликано платно таванским мотивима, старинска столица, штапне лутке: медвед, старински сат и балетска ципела.

Испред платна седи бака на старинској столици и штрика. Иза платна су деца која манипулишу штапним луткама.
 
Бака:
Гледам вас децо
и мислим се нешто,
како сам се знала
некада играти вешто.

Скакала сам лако,
са стуба на стуб,
десио се једном,
чак и сломљен зуб.
Само да знате,
меда ми је био,
најдражи друг.

(Подиже се штапна лутка – меда.)
 
Меда:
Беше то врло давно,
у време неко друго,
безбрижно, сјајно.

Била је бака шаљивџија прави,
главна атракција
на свакој прослави.

Лопту је знала на прсту вртети
и са гране на грану
лако скакати.
Имала је и лутку,
ево баш ову,

(На сцену излази дете које лутки даје глас и ту остаје све време.)
 
којој је причала,
увек причу нову.

(Штапна лутка  – меда се спушта.)

Бака:
Ах, када се само сетим,
како је мало требало,
у висине да полетим.
 
Лутка:
Сећам се приче једне,
врло важне, врло вредне.
Девојчица је бака била,
када ме је у крило свила
и причала:
„Луткице моја, друго најбоља,
десила ми се права невоља.
Сломила сам мамину вазу!
Сасвим случајно,
трчећи, у пролазу.
„Извини“ сам мајци
брзо ишла рећи,
и дала сам јој загрљај нај, највећи“.

Бака:
Погрешити свако може,
то децо знајте,
али „извини“
увек од срца дајте.

Лутка:
Причала ми бака и о сату старом,
леп је много био, са посебним даром.

(Подиже се штапна лутка – сат.)
 
Стари сат:
Да вам кажем нешто,
рачунати време, умео сам вешто.
Учио сам баку време да мери,
стрпљива да буде кад нешто пожели.
Када жељу оствари, бака је знала,
да чаробна је и лепа, реч: „Хвала“.

(Штапна лутка – сат се спушта.)

Бака:
Хвала мами када причу чита,
и тати што ме увек пита:
!Како си мила, анђеле мој,
како је прошао дан твој?“

Лутка:
А сада, прича нова,
прича из бакиних дечјих снова.
Балет је бака плесати знала,
чак и кад је била јако мала.

(Подиже се штапна лутка – балетска ципела.)
 

Балетска ципела:
Сваки корак бакин сам познала,
прва њене тајне сам дознала.
Кораке њене као перо лаке
пратила сам вечери сваке.
Блистава светла и раскошни сјај,
баку нису покварили,
то сада знај!
Блистала је бака на балетској сцени,
сви аплаузи били су само њени.
И, када би изведби дошао крај,
чуло би се: „Прелепа девојчице, цвеће изволи“,
а бака би културно рекла: „Хвала и молим“.
 
(Спушта се штапна лутка – балетска ципела.)

Бака:
Шта бих још имала рећи,
осим, децо чувајте сећања,
јер, сећања су дар највећи.
Поготово сећања на
ове четири чаробне речи:

(Излазе деца и држе по једну реч у рукама.)
 
ИЗВИНИ, ХВАЛА, МОЛИМ И ИЗВОЛИ.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here