Poleteo svitac jedan
marljiv, radan, mnogo vredan.
Upalio fenjer mali
da obasja pute
svetlost mu se raširila
ko majčine skute.
Leteo po livadi
punoj poljskog cveća
mirisao svaki cvet
desila se sreća.
Našao je belu radu
na njoj bubu jednu mladu.
Ona traži bubamarca
još od juče beše
taman on i njegov fenjer
problem će da reše.
Obasjaće livadu uz duž i popreko
jer tu će se oni naći
tako joj je rek’o.
Leteli su tako oni
ne znajući tačno gde,
bubamara reče svitcu:
„Pusti šta je bilo pre
bubamarac beše mio
ali on se negde skrio
tražiti ga više neću
potražiću s’ tobom sreću.“
Svitac na to jače zasija
„Bubamaro draga, prate me u stopu
do mog kućnog praga.“
Kad stigoše u svičevu
kućicu u cveću
a šta vam je dalje bilo
ja pričati neću.
