Suze iznenađenja i zahvalnosti na jednoj maturskoj večeri u Rumi nagnale su nas da se setimo koliko su nam tokom školovanja tetkice bile važne. Poklon koji su učenici razreda osmi jedan sa razrednom Đurđicom Jovanović u OŠ „Dušan Jerković“ pripremili za svoju tetkicu Vesnu je bio pravi povratak u sopstveno školovanje i prisećanje na ove žene koje su se poštovale i slušale jednako kao i svi nastavnici.
Vesna Stojanac iz Rume već 27 godina radi u Osnovnoj školi „Dušan Jerković“ u Rumi, i ovog juna je zajedno sa nastavnicima i sama izvela još jednu generaciju osmaka. A ova generacija je i te kako svesna šta jedna tetkica znači. Vesni su se odužili poklonom na maturskoj večeri i čini nam se da je ovo prvi put da su đaci na maturu pozvali jednu tako važnu ličnost, iako se to na prvi pogled tako ne čini. Njena fotografija se našla i na maturskom panou odeljenja osmo jedan Dušanove škole.
– Niti sam očekivala da će me pozvati na matursko veče, a poklon i takav izraz zahvalnosti još manje. Jesu mi napomenuli u školskom hodniku da me očekuju i već sam tad bila iznenađena, ali poklon na maturi i toliki aplauz i uzvikivanje mog imena, e tu već osećanja i suze nisam mogla da suzdržim. To što sam doživela od ove dece nikad neću zaboraviti, rekla je Vesna Stojanac.
Vesna će uskoro u penziju, u Dušanovoj školi radi punih 27 godina. Izmenjali su se i direktori i nastavnici i đaci, a Vesna ih sve pamti, većinu i po imenima, a najviše po osećaju. I ne samo da 27 godina radi u Dušanovoj školi, već je bila i njen đak.
– Ova škola je moja sudbina i moja druga kuća. Pa i sama se sećam tetkica koje su radile dok sam ja bila đak ove škole. Tada je bilo drugo vreme, poštovali su se i učitelji i nastavnici i tetkice. Naše su bile jako stroge, slušali smo ih kao da su direktor škole, jer na kraju krajeva sa njima smo imali i više kontakta. Sada iz perspektive svog posla i sa većim životnim iskustvom mogu da kažem da tetkice iako su bile stroge, to je bilo samo jer su brinule o deci, volele decu, vodile računa o svom poslu i shvatale ga ozbiljno. To sad mogu da kažem jer i ja svu decu u školi doživljavam kao svoju, dodaje Vesna.
Posao tetkica se zvanično zove spremačica, ali one su mnogo više od toga. One su prave domaćice jedne velike kuće i porodice kakva je škola. Učenici kod nje dolaze da pričaju, da zatraže uslugu, da ostave knjige, da joj se jave, da se šale. Ali kada je ozbiljno, sa Vesnom šale nema. Kako kaže, iako su danas sasvim drugačija vremena, red mora da se zna. A đaci su još uvek na neki način deca, a deca mnogo bolje osećaju i intuitivno prepoznaju kada je neko za njih na raspolaganju.
– Danas je drugačije, ali mi tetkice volimo decu, učestvujemo u njihovom odrastanju, saživimo se sa njima, koliko god da nas nekad njihovi nestašluci iznerviraju, oni su ipak deca i iskreni su i mnogo toga traže od nas. A mi im izađemo u susret za sve što traže. To znači da nam veruju i znaju kada je neko prema njima iskren i otvoren. Na neki svoj način sam dala sve od sebe da oni postanu dobri ljudi, dodaje Vesna.
Kako će biti u penziji i bez njene druge kuće ne može da zamisli, ipak su pred njom još četiri godine posla i još mnogo dece. Ima još mnogo vremena da neki bivši učenici sada u Dušanovu školu dovode svoju decu. A bivši đaci je sretnu i prepoznaju na ulici, prilaze da joj se jave, popričaju i kada se sretnu sada kao roditelji novih naraštaja u hodniku škole.
– Iako nisam ni nastavnik ni učitelj, ipak se obradujem kada vidim bivše đake kako su stasali, kako imaju svoje porodice, kako su postali dobri ljudi. To sam kao zadatak zadala i ovoj generaciji koja me je tako obradovala na maturskoj večeri. Obećali su mi da će dati sve od sebe da budu uspešni, srećni i dobri. To nema veze da li će završiti neke velike škole. Samo da budu dobri i srećni, eto to priželjkujem za svako dete koje prošlo kroz našu školu i za svu decu, jer znam da tako misle i moje druge koleginice koje rade isti posao kao ja, zaključuje Vesna Stojanac.
I ovaj razgovor sa nama Vesna je završila sa suzama. I tako je i nas navela da kažemo svim roditeljima i svim đacima da obrate pažnju na tetkice u svojim školama, jer su to žene koje jednako kao i nastavnici i učitelji brinu o deci i da škole ne bi bile to što jesu bez njih.
