Sunce je sjalo i grejalo celi svet, svom svojom raskošnom snagom. To je ponukalo jednog obožavaoca da mu otpeva pesmu, u kojoj je nabrojao sve vrline vladara svetlosti. Nazivao ga je darovaocem života, onim kojemu streme biljke, životinje, i ljudi, onim, koji prolazi nebom u zlatnoj kočiji. Između ostalog, nazvao ga je i neprijateljem tame.
Sunce je to slušalo sa zadovoljstvom, ali kad je čulo da se spominje tama, poželelo je da ne bude tame u njegovom svetu. Sunce nije moglo dozvoliti da ima neprijatelja. Stoga je objavilo rat tami, i pošlo u boj, tražeći po svim budžacima sveta mesto, gde se možda mrak sakrio.
A mrak je bežao pred suncem, uvlačio se u pećine, skrivao se iza žbunja, u dupljama debla, u gudurama, i u kolibama. Kad bi sunce naišlo pred pećinu ili u kolibu i ušlo u nju zrakama, mrak je nestajao. Kad bi sunce s vrha neba osvetlilo guduru uspravnim zrakama mrak je i odatle nestajao. Kad je zavirilo iza žbunja, i u duplju, mraka više nije bilo.
Naposletku se sunce umorilo od traganja za tim neprijateljem koji je nestajao istog časa kada je otkriven.
„Šta je to?“ – pomislilo je sunce. „Tamo gde ja stignem, mraka više nema. On nije neprijatelj koji bi se borio sa mnom. On je neprijatelj koga nema.“
I sunce je zaključilo da tama zapravo ne postoji, osim u pesmi obožavaoca sunca.
