Потлуно беспослена
врљала сам између букава,
кад спазим венерицу;
као домаћица права
лод дрвећем нешто збира,
можда капице жира,
па између предњих шапа
односи брзо у шyму
до свог у дуnљи долапа.
Кад мене примети,
шyмска ћe домаћица:
– Ходи са мном без страха,
да видиш колико имам
лешника и ораха,
печурака и жира.
Да вам је видети било
шта крије букова дупља,
колико вредна зверка
хране за зиму наскупља!
У једноме си куту
видео пeчypкy жуту
осушену на грани;
лешници, зрели обрани,
као пиљци се сјали;
а крупни орињаци
као мрк џин до џина
наслагаше у купе
све ствари ретке и скупе.
Видећи како ми се
очи њеном благу диве,
пружи ми две гљиве сиве,
два – три ораха џина
и њихова два – три сина,
жирић као прасенце,
с речима: Понеси деци,
шаље вам веверица, реци.
