Чује се у трави глас ливадских птица,
гуштер се и змија тихо за сан спрема;
заспало крило широких вратница;
плот повио рамена и дрема.
Сањиво благи су прсти трна злога;
нишу се и грле танка цветна бића;
И као свећа са прозора кога
гори на јарку жути цвет љутића.
Претвара се у честу поспалих кровова
отровница црнородна кукута.
Хитају бубе пут својих ровова:
срце ноћи је пало сред ливадског скута
