Home Kerefeke poezija СНЕШКО БЕЛИЋ – Јован Јовановић Змај

СНЕШКО БЕЛИЋ – Јован Јовановић Змај

77
0

Кад је оно неки дан
Опет поч’о снег да пада,
Скупила се деца чила
Око нека рада;
За час тили
Направили
Човека од снега…
Гле’те га, гле’те га!

“Хајде, Стево,” Коста нуди,
“Хајде ти му кум сад буди!”
А Стева се само смешко,
Надено му име: Снешко,
И презиме други дао,
Те се Снешко Белић звао.
Стајао је браца – Снешко
Уз тарабу баштована,
Стајао је, блесао је
Неколико дана.

Јутрос сину сунце јаче,
А наш Снешко канда плаче,
Или плаче ил’ се зноји,
Али чврсто већ не стоји.
Снешко Белић забрину се,
А деца му ругају се.
Испустио свога штапа,
И ево се већ растапа.

“Снешко, Снешко,”деца гуде,
“Бројиш ли се ти у људе?
Снешко, Снешко, нуто јада,
Кад си човек, кам’ ти рада?”

Снешко шапће ко да бунца:
“Ја се бојим јарког сунца.”
“Ко се јарког сунца боји,
Тај не треба ни да стоји.”
Гурнуше га, а он паде,
Па се и распаде!

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here